Harmonika kao deo tela: 50 godina od "Pericinog kola" Novice Negovanovića (PLEJLISTA)

I kad je postao velika kompozitorska i pevačka institucija, Nole se nije odvajao od harmonike. Najteže mu padalo snimanje pesama na plejbek - nije znao šta će sa rukama

- Harmonika je deo moga tela, nešto kao ruka, srce, oko. Toliko smo srasli i postali jedno, da mi dođe neobično kad sam bez harmonike. Zato volim da mi je pri ruci, pa i kad sam sam, zasviram nešto i za svoju dušu - pričao je maestro Novica Negovanović (1945 - 2021) u Muzičkoj apoteci.

Preporučujemo

- Počeo sam sa harmonikom, harmonika je u osnovi svih mojih muzičkih izraza, harmonika je deo mene. Harmonika je okosnica svega što sam uradio na polju narodne muzike. Pevanje, komponovanje, pa i pisanje stihova, došlo je posle harmonike i zahvaljujući harmonici.

Kad je pre 50 godina snimio "Pericino kolo", zaintrigirao je i najveće virtuoze. Onako stasit i naočit delovao još moćnije sa harmonikom.

- To kolo se pojavilo u vreme nekih krutih Carevčevih muzičkih šablona. Ja sam se usudio da se poigram sa nekim paralelnim akordima i da prošetam kroz te harmonije sa nekim zgusnutim trilerima, što je u Carevčevo doba skoro zakonom bilo zabranjeno.

- "Pericino kolo" je sigurno moje najpoznatije i najpriznatije kolo. I danas se štrecnem kad vidim sliku sa omota te singlice. Slikali me u parku preko puta Skupštine, a ja onako sav iscrpljen posle snimanja, neki pogled kao iz malog mozga, sačuvaj Bože!

Voleo je Nole harmoniku i sve što ide uz harmoniku, voleo je i aplauze. Sa aplauzima su stigle i prve pohvale i kritike starijih kolega.

- Sećam se jednog koncerta koji je organizovao Obren Pjevović sa svojom putujućom družinom "Raspevana Šumadija". Bio sam mlad i jak, pa sam iz mojih Adrana prepešačio sa harmonikom do Mrčajevaca. A Obren iz Mrčajevaca organizuje prevoz zaprežnim kolima do sela Katrga. Na koncertu sam nastupio ispred orkestra Stanimira Stojanovića.

- Ja se zaneo, razvukao harmoniku, iskoračio ispred orkestra, raspalio "stakato, pokupio aplauz i vratio se na "početnu liniju". Ubrzo je stigao i prekor od šefa orkestra: "Slušaj mali, nisi sam!"

- Oduvek sam želeo da postanem prepoznatljiv sa nekim mojim ornamentima i trilerima. Naravno, prethodno sam dobro savladao repertoar Mije Krnjevca, Radojke Živković, Jovice Petkovića, Buce Jovanovića, Dragana Aleksića, Dragana Matića Žilića.

I kad je postao velika kompozitorska i pevačka institucija, Nole se nije odvajao od harmonike. Najteže mu padalo snimanje pesama na plejbek - nije znao šta će sa rukama.

- Neobično mi bez harmonike, nekako mi prazno i kad sam u društvu. Kod kuće ih imam nekoliko, imam i učenike. A i kad sam sam, kad padne "moravsko predvečerje" nad moje Adrane, ja uzmem harmoniku pa razvezem za sebe i komšiluk.

Sećao se Nole prve harmonike i prve slike sa harmonikom. Sećao se i prvih moba, prela, komišanja i najblistavijih nastupa po svetskim scenama.

- Imao sam pet godina kad sam se prvi put latio harmonike. Ta moja prva harmonika "Honerica" bila je teža od mene, pa je stavim na stolicu ili krevet i sviram. Već u sedmoj godini imao sam prvi javni nastup sa harmonikom u Domu kulture u mojim rodnim Adranima sa pesmom "Šumadijo šumovita". 1966. u Sokobanji pobeđujem na takmičenju za Prvu harmonike Jugoslavije i u solo konkurenciji i u duetu sa Draganom Matićem Žilićem.

- 1976. godine nastupio sam sa svojim orkestrom u "Sidnejskoj operi". Koliko znam, moj orkestar je imao čast da bude treći po redu koji je napunio to mesto kulture najvišeg ranga.

Angažovao se Nole i kad je u pitanju nacionalni interes očuvanja našeg narodnog blaga, doduše, bez pompe i nekako iz prikrajka.

- Harmonikom sam ispunio i zavet mojih predaka. Tata mi je govorio: "Sine, potrudi se da uvek i na svakom mestu sviraš najbolje što možeš. Ali, nikad ne zaboravi na utisak koji ostavljaš, neka te ljudi zavole kao ličnost". Čini mi se da sve ove godine ljudi prepoznaju tu moju iskrenost.

- Dugi niz godina nam se nameće neka "folk" muzika koja niti je narodna, niti je gradska, niti je međugradska, niti je zabavna, a uvozna je u svakom slučaju. Želeo bih da napravimo tim ljudi koji bi svojim autoritetom izdejstvovao kod naše države da i naša narodna muzika uđe u muzičke skole, da pripomognemo našoj mladosti da da se makar ne stidi naše bogate muzičke tradicije.

- Kao počasni građanin grada Kraljeva planiram da se odužim mom rodnom gradu koncertom koji bi prerastao u redovan festival. Kraljevo je pored mene i posle mene dalo još tri prve harmonike u Sokobanji: Miša Mijatović, Vlada Panović i Aca Sofronijević. Pružićemo šansu mladim harmonikašima i pevačima da nastave našim stazama.

(Goran Milošević)