Zaharove pesme o Cicvarićima: "Šabac je svedok najgroznijih i najveselijih događaja u istoriji Srba"

Niko Šabac nije opevao sa toliko ljubavi i sa toliko pesama kao Milutin Popović Zahar

"Adeti se promeniše, sokaci se proširiše,

Preporučujemo

starog Šapca nema više,

al' još pamte Čivijaši, ostareli bekrijaši.

U kafani punoj dima k'o nekada svega ima,

i kelnera potrkuša i šabačkih namiguša,

ima cura i mladića, meze, luka, dobrog pića,

ali nema, oj mladosti, ali nema, oj žalosti,

nema više Cicvarića.

Gde odoše oni dani, Cicvarići raspevani,

uspomene vreme briše...

Na tamburi žica puče, nije danas kao juče,

vreme menja običaje, al' u srcu još ostaje,

uspomena ne prestaje..."

(Milutin Popović Zahar)

Ovo je tek jedna od tridesetak pesama iz Zaharovog opusa u spomen i čast starom Šapcu i Cicvarićima.

- Ja sam detinjstvo proveo u Loznici, ali sam neke od najlepših pesama posvetio Šapcu i Cicvarićima. Još u mojoj dvanaestoj i trinaestoj godini, završavajući nižu muzičku školu, zapanjivao sam se pesmama i pričama o junacima sa Cera. Loznica i Šabac su dve ruke istoga tela. Razlika je što je Šabac zbog blizine Save imao vrlo pozitivne evropske uticaje - priča legendarni Zahar za Muzičku apoteku.

- Nije nikakvo čudo što je Šabac imao jedno od prvih pozorišta i jednu od prvih biblioteka, prvi klavir. Imao je i Boru Janjića, legendarnog harmonikaša i pevača, prvog estradnog zavodnika oženjenog mojom komšinicom iz Loznice.

Zahar je komponovao čitav ciklus pesama o Šapcu i Cicvarićima: "Kad je deda lumpovao", "Nema više Cicvarića", "Kad pevaju Čivijaši", "Nad Šapcom je mesečina", "Kočijašu, Čivijašu, teraj u Šabac", "Nek odjeknu stare strune", "Vozi Cole čeze", "Zelena je još Meraja"...

- Pre nekoliko godina, u čast 30 godina od šabačke himne "Poljupce je čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza", rekao sam da su Loznica i Šabac jedan grad sa najdužom ulicom na Balkanu. Od centra Šapca do centra Loznice nema praznog prostora, sve kuća do kuće, avlija do avlije, i ta ulica je duga 55 kilometara. Lozničanke su preferirale Šapčane da bi bile bliže Beogradu i svetu.

Sredinom sedamdesetih Zahar je izbunario i muzički obradio bisere iz opusa starih Cicvarića: "Angelina, bela Grkinja", "Od Vardari do Vardari", "Poranio Jovančiću", "Prošetali šabački trgovci", "U Ilije čaršilije", "Hoće čiča", "Kockare", "Pružilo se ravno polje", "Na Šabac je udario Švaba"... Zaharove pesme o Šapcu i Cicvarićima snimali su ansambl "Stari Zvuci", Braća Bajić, Goca Lazarević, Radiša Marković, Toma Đorđević, Duško Tešić...

- Čak je i Lepa Brena sa "Slatkim Grehom" na svom prvencu snimila jednu pesmu u tom ciklusu: "Moj deda je bio kavaljer, konjanik prvi u puku, kaldrmom zveckao sabljom, ljubio damama ruku. Nigde nema takvog junaka u celom svetu ni blizu, znao ga ceo Solun, sve dame u Parizu".

Niko Šabac nije opevao sa toliko ljubavi i sa toliko pesama kao Milutin Popović Zahar. Da sam neka vlast u Šapcu, podigao bih Zaharu spomenik i dao ulicu za života.

- Šabac je svedok svih najgroznijih i najveselijih stvari u istoriji Srba. Najteži zločini u istoriji ratovanja izvršeni su u šabačkom kraju na početku Prvog svetskog rata. Izgleda da je ovaj vredan narod u pesmi našao kompenzaciju i utehu za sve te strahote.

- Šabac je i muzičko i istorijsko čudo, "srpski Nešvil" i "srpski Verden". Šabac se i muzički razlikuje od ostatka Srbije. Priča o Srbiji ne počinje niti se završava samo u Beogradu. Beograd je slivnica svih uticaja i puteva, ali prava Srbija je van Beograda.

(Goran Milošević)