Tako je svirao i govorio Boki Milošević: Umetnik može da ostari, ali ne sme da zastari

Boki Milošević - to je ono kad klarinet vodi orkestar

Od Mocarta i klasike, preko džeza i evergrina do Brene i Cece - Boki Milošević i njegov klarinet.

- Kad sam počeo da sviram ozbiljno i došao na Muzičku akademiju, želeo sam da taj ton kojim sviram Mocarta prenesem u našu narodnu muziku, to naše narodno blago i riznicu. E sad, svaka riznica, pa i ova naša narodna, na meti je raznih lopova i špekulanata. Ja sam joj služio čista obraza - govorio je Boki Milošević (1931 - 2018) u Muzičkoj apoteci.

Služio je Boki svojoj pesmi i svom rodu punih sedam decenija. Tu čistinu obraza i karaktera poneo je iz svog rodnog Prokuplja.

- Imao sam i sreće što su svi talasi koji su hujali Srbijom prošli pored mene. Moj otac Krsta, bio je vinogradar, imao je devet vinograda, velike podrume i bačve. Kao najmanji i najmlađi lako sam se uvlačio i ribao te bačve. Kad je moj deda Milan čuo kako pevam dok ribam, rekao je pred ukućanima: "Moj unuk će da bude pop, ima da peva u crkvi a ne u kafani".

Dobio je mlađani Božidar i prvu violinu, počeo da peva i svira u Kulturno-umetničkom društvu "Abrašević" u Prokuplju. A onda se i kod Bokija pokazalo da je slučaj samo način da bog osatne anoniman.

- Desilo se da sam svirao na slavlju popa koji me je krstio. Među veselim gostima pojavio se i lekar Dragi Aranđelović sa nekim starim klarinetom. Kad se dobro napio, uzeo je onu moju jadnu violinu i počeo da struže i ciguliše. Znajući da nije bilo mogućnosti da se nabave rezervne žice, preklinjao sam ga da ostavi violinu. Kad sam video da nema šanse jer "brat zna sve", ja se okuražih: "Ako ti maltretiraš moju violinu, ja ću maltretirati tvoj klarinet". Dunuo sam u klarinet, svideo mi se taj ton, a još više instrument koji sam od veselog gosta dobio na poklon.

- Kad sam došao kući, satima sam stajao ispred ogledala. Divio sam se kako mi lepo stoji, bio sam veći dasa sa klarinetom nego sa violinom. Ubrzo su počeli da se daju i filmovi o Beni Gudmanu i Vudi Hermanu, i ja sam sebe video u tom svetu. I tako od 1947, punih 70 godina se družim sa klarinetom.

Do kraja profesionačnig i životnog veka prihvatao je i podržavao mlade muzičare i pevače. Preporučivao im je blagodeti naše baštine i savetovao da pronađu sebe u novom dobu.

- Imao sam i ja svoje učitelje i autoritete: profesora Bruna, čika Cara, bata Radeta. Koristio sam se njihovim znanjem i iskustvom, upijao njihovo gospodstvo i dobrotu. Kad sam sa mojim klarinetom izgradio neku vrstu harizme, nisam umirao u svojoj velićini.

Svaki susret sa mladim kolegama koristio je da im ukaže na greške, da im sugriše da pored talenta posebnu pažnju posvete izgradnji kompletne ličnosti umetnika.

- Mlade pevače sam učio tehnici disanja, jer bez toga ne mogu da sačuvaju glas. Voditelje sam učio opuštenosti i ležernosti, jer u grču se ne može izneti ni najlepša najava na svetu. Režisere sam učio smirenosti i studioznosti, jer na brzinu se ne prave trajna dela. Sve njih sam učio da im ništa ne vredi ako dobro rade svoj posao ukoliko ne umeju da se lepo ponašaju. Obrazovanje je jedna stvar, a domaće vaspitanje nešto sasvim drugo.

Čuo sam od kolega novinara i muzičkih sladokusaca: "Kako više ovom Bokiju ne dosadi da se pojavljuje sa ovim novim zvezdicama?"

- Od svake nove generacije sam se bogatio, širio vidike i poglede na muziku i estradu. Moja stalna okrenutost prema mladima je deo moje umetničke prirode. Sazrevao sam uz Carevca i njegove radio pevače, podmlađivao sam se uz Tozu, Tomu, Silvanu, Kvaku, Lepu, Miroslava, Merimu, Vesnu, Bekutu, Jašara, Bilju, Acu, Kebu, Bekija, Draganu, Cecu...

- Samo ako te mladi prihvate možeš da trjaeš dugo. Umetnik može da ostari, ali ne sme da zastari.

Boki Milošević - to je ono kad klarinet vodi orkestar. Na današnjoj plejlisti poslušajte desetak pesama snimljenih uz klarinet i orkestar pod vođstvom Bokija Miloševića.

(Goran Milošević)