Šest godina od smrti Usnije Redžepove: "Dajte mi daire" (PLEJLISTA)

Oživela je "Koštanu", proglašena najlepšom Romkinjom, zaplesala poput "Šeherzade", a ostala skromna i nenametljiva. Raša Plaović je govorio da je Usnija najautentičnija "Koštana" koju je gleda

"Samo pesma zna u samoći koliko su nesrećni dani,

Preporučujemo

samo pesma zna kako boli kad duša se neverom rani.

Živote moj, gorak li si bio,

čemeru moj, dušu si mi pio,

ja ti otvori vrata od srca,

a ti ljubavi dušu mi ispi.

Zar ti malo bi da za tobom u vatri od ljubavi gorim,

zar ti malo bi da te volim i pazim i noćima dvorim.

Samo pesma zna da u duši i srcu sve tajne sam krila,

samo pesma zna da me vrati u dane kad srećna sam bila."

(Z. Simjanović - D. Živković - S. Šešić)

Da ne beše trube i Usnije, ova pesma bi bila samo jedna od milion patetičnih pesama o prohuhaloj ljubavi i životu. Trubači Bobana Markovića i Usnijina vatrena inerpretacija podigoše "Živote moj" u megahit. Pesma je snimljena 1988, baš kada je Boban Marković trijumfovao u Guči. Doduše, pesma je trijumfovala mnogo kasnije, naročito posle Usnijinog odlaska.

- Naučila sam još od Ive Andrića da svaki umetnik treba da ostane u granicama svoga zavičaja. Ja sam u svaku pesmu unosila tu moju krv južnjačku, gene majke Sabrije, Turkinje, i oca Jašara, veseljka i Džambasa - pričala je Usnija u radio emisiji "Sabor" Studija B.

Oživela je "Koštanu", proglašena najlepšom Romkinjom, zaplesala poput "Šeherzade", a ostala skromna i nenametljiva. Raša Plaović je govorio da je Usnija najautentičnija "Koštana" koju je gledao.

- Ni sama ne znam kako sam toliko dugo igrala "Koštanu". Još manje mogu da objasnim kako sam pobedila urođenu stidljivost. Ja planem na bini, a čim siđem vratim se u svoj oklop.

Sredinom 60-ih snima prvu ploču, singlicu sa četiri pesme: "Džulo, Džulo", "Uštili čaj rajo sabajle", "Mo anav i Usnija", "Irveta čaj". Na Usnijinom prvencu ostalo je zapisano: "Ciganske pesme pjeva Usnija Jašarova (iz poštovanja prema ocu Jašaru) uz ansambl Naska Džorleva. Bile su to pesme makedonskih Cigana koje će predodrediti njen četrdesetogodišnji opus.

Tokom čitave karijere dala je svega nekoliko intervjua, iako je bila istinski poliglota. Za novinare stidljiva i povučena, a na sceni prava žeravica. Usnijino krhko i sićušno telo pretvaralo se u užarenu buktinju. Orijentalne plesove i igre dovodila je do savršenstva, tako vatreno a nenapadno, tako izazovno a bez vulgarnosti. Režiser Zdravko Velimirović poverio joj je ulogu pevačice u legendarnom filmu "Derviš i smrt" u sceni sa Borisom Dvornikom.

Usnija Redžepova (1946 - 2015) je jedna od prvih pevačica koja je počela da snima sa trubačima. Snimila je desetine izvornih i novokomponovanih hitova: "Kazuj krčmo džerimo", "Rasule se kose moje", "Zbog tebe mori Leno", "Živote moj", "Šta hoćeš", "Dajte mi daire", "Ja sa juga, ti sa severa", "Od Niša do Vranja", "Oko Niša kiša", "O pesmo moja", "Osmanaga", "Nađije", "Ruse kose curo imaš"...

Ta mešavina romske i tusrske krvi eksplodirala je i na koncertnoj bini i na pozorišnoj sceni. Usnijine koleginice bile zu zatečene njenim scenskim nastupom, nije bilo lako nastupiti posle Usnije.

- Zajedno smo počinjale karijeru, zajedno smo putovale na prvu turneju u Australiju. Koliko smo se radovale putu, toliko smo ridale kad smo ostale same u Sidneju. Kad smo shvatile da smo putovale 26 sati i da smo na kraju sveta, briznule smo u plač. A onda se ispod hotelske sobe začula pesma "Mujo kuje konja po mesecu". Usnija je samo dodala: "A ja učim arapski" - seća se pevačka diva Anđelka Govedarović, Usnijina prijateljica.

Usnija je sva od egzotike, i u pesmi, i u kuhinji, i u maštanjima.

- Volim začinjenu, egzotičnu hranu. Od balkanskih jela preferiram bosanski lonac, iz zemljanog lonca sa svim mogućim povrćem. Volim daleka prostranstva, stepe, savane, močvare, najveće plaže - pričala je legendarna Usnija.

Proglašavana je za najlepšu i najvatreniju Ciganku, bila na meti bogatih udvarača i svetskih faca. Ipak, zaljubila se u jednog Šapčanina, profesora muzike i urednika Radio Beograda Svetomira Šešića Šeleta. Stopile se dve vatre, jedna za mikrofonom, druga za harmonikom. Dok je Usnija pevala i igrala, Šele je razvlačio kablove, postavljao ozvučenja, vozio kolege. A kad se lati harmonike, poskakivao je zajedno sa Usnijom.

I tako, punih 40 godina, Usnija i Šele. Imali su sve, sem dece. Prvo je otišao Šele, a ubrzo za njim i Usnija, 1. oktobra 2015.

(Goran Milošević)