30 godina od smrti estradnog Karamazova: Zoran Kalezić o Tomi Zdravkoviću

- Toma je mogao da me probudi kad god hoće, jer sam bio rob njegovih strasti, poslušan kao dete - rekao je Kalezić

"Sećanje me lakom tugom ovi, veče pada i miriše lipa,

kroz sumrak se čula kolska škripa, s puta idu kari Šabanovi.

Zalud uho sad zvukove lovi, zalud oko daljinama pipa,

ne čuje se više kolska škripa, niti idu kari Šabanovi.

Mi u susret potrčimo k njima, a kari nas vrati srećne kući,

i tiho nam džadom truckajući o pređenim šapću drumovima.

Mili dani, moji sni nestali, kao da ste svi u jutro neko

na kare se kradom ukrcali i otišli od mene daleko."

(Toma Zdravković - Leso Ivanović)

Eto, i to je Toma - komponovao i otpevao pesmu za koju je unapred znao da neće biti hit, al' je snimio za svoju dušu. Dug pesnika pesniku, od Lesa za Tomu, od Tome za Lesa, od Tome za Zorana Kalezića.

- Naša boemija nije bila samo pijančenje i kockanje. Za Tomin rođendan kupio sam knjige crnogorskih pesnika Lesa Ivanovića i Vita Nikolića i odneo mu na poklon. Pošto ga nisam našao kod kuće, knjige sam uručio Tominoj supruzi - priča Zoran Kalezić za Muzičku apoteku.

- A onda mi zvoni telefon u četiri ujutru, budi me Toma i pevuši pesmu "Kari Šabanovi". Toma je mogao da me probudi kad god hoće, jer sam bio rob njegovih strasti, poslušan kao dete.

Tako je Toma krajem 70-ih snimio pesmu "Kari Šabanovi", a iz poštovanja prema svom uzoru i prijatelju pesmu je pre nekoliko godina presnimio Zoran Kalezić uz recital Žarka Lauševića.

- Toma je komponovao pesmu na stihove mog zemljaka Lesa Ivanovića. Pesnik je opisao jednog čoveka kako tutnji Cetinjem sa konjićem koji vuče malu prikolicu i u njima drva ili malu decu.

- Kralj Nikola je, kažu, jedino tom Šabanu davao svoga unuka da ga šeta po cetinjskim parkovima. Ova pesma nas vraća u vreme kad se ugled sticao svojim radom i poštenim odnosom prema ljudima, a ne zvanjem i titulom. U to doba je i kočijaš mogao da stekne veliki ugled.

I na samu pomen Tominog imena proradi bujica Zoranovih emocija i uspomena na našeg estradnog Karamazova.

- Toma je čudo, on je više pojava nego ljudsko biće. Tomu sam upoznao najpre preko pesme "Sudbino", bolje rečeno spoznao, a kasnije zavoleo kao najrođenijeg. Bio sam mu pri ruci u svako doba, njegov "kompir" i "indijanac". Znao je da me probudi u gluvo doba, da odemo u cvećaru i da svakoj dami koja prođe poklonimo cveće.

Presnimio je Zoran nekoliko pesama iz Tominog opusa: "Nado", "Sudbino", "Kari Šabanovi".

- Ja sam Tomu upoznao, zapravo, spoznao preko njegovih pesama. Kao dete sam ga slušao u Ivangradu kad sam prvi put pobegao od kuće da bih pevao. Tu sam čuo na portirnici "Sudbino" i plakao kao kiša. Tad sam prvi put spoznao Tomu, iako nisam znao ko peva pesmu.

Tomina skitalačka i čergarska priroda pevala je o prolaznosti života i ljubavi, o lutalicama i čergarima. Reč "Ciganin" ukrasila je desetine Tominih pesama.

- Eh, kako bi tek Toma pevao da je imao ciganske krvi - slavuji bi ćutali. A u trenucima njegovog poslednjeg ispraćaja i priroda je ućutala, a tužna povorka zanemela. Imao sam privilegiju da se družim sa Tomom i najtužniju privilegiju da da se od Tome oprostim.

- Rekao mi je dva dana pred smrt: "Nemoj da mi lupetaju nešto na groblju, ti ćeš od mene da se oprostiš, ti". Kad smo ga predavali majci zemlji, nastalo je takvo čudo od nevremena, koje možda ni minut nije trajalo... Neka užasna oluja povila je do zemlje one jablanove, a onda je nastao smiraj i tišina. Anđeli su primili Tominu dušu.

(Goran Milošević)