73. rođendan Lakija srcelomca: "Sve što sam voleo, to sam opevao"

Branislav Cvetinović Laki je redak pesnik među tekstopiscima, koji je svaku pesmu napisao mnogo pre snimanja u studiju

"Jedne noći šetao sam gradom sa devojkom koju sada tražim,

lepotom je osvojila mene, sad je nema, čime bol da blažim.

Otišla je jednog dana, ne znam kuda, ne znam s kime,

kažite mi gde je ona, Slavica je njeno ime.

Imala je dugu divnu kosu, blagi osmeh ko pupoljak ruže,

da je nisam sreo one noći, ne bih sada bio sam i tužan.

Zato sada sam po gradu lutam, tražim oči što toplinom zrače,

jer bez njenog osmeha i čari, puste noći ništa mi ne znače."

(Gvozden Radičević - Branislav Cvetinović Laki)

- Pesma je nastala na potezu Makedonska ulica, Šumatovac, Grmeč. Rano proleće, a Slavica u kratkim pantalonicama sa kosom koja se preliva na valove. Slavicu vodim za ručicu, idemo na piće u Šumatovac. Naiđe autobus, otvaraju se vrata, a vozač kaže: "Alal vera mala". Autobus je stao zbog moje Slavice - priča Branislav Cvetinović Laki, jedan od najboljih pesnika u narodnoj muzici.

- Imao sam sreću da 1969. godine, odmah po mom dolasku u Beograd, upoznam legendarnog Gvozdena Radičevića na otvaranju hotela Jugoslavija. Pošto je moja sestra stanovala u Gvozdenovom komšiluku, preporučila me slavnom pevaču. Gvozden je pogledao par mojih pesama i rekao: "Sve je to super, ali odnesi to kod Buce Jovanovića, i ako ti Buca uzme jednu pesmu znaj da vrediš". Tako je i bilo, odnesem kod Buce pet pesama, Buca čita i baca u korpu. Ostavi jednu pesmu, precrta dve strofe, i kaže: "Od ove strofe da mi napraviš pesmu". Ubrzo sam ukapirao zašto mi je Buca pobacao mnogo lepih pesama - tražio je temu.

Tako je pre pola veka Branislav Cvetinović došao iz Šapca u Beograd i ušao u diskografiju kao tekstopisac Buce i Veroljuba Jovanovića, Ace Stepića, Ilije Spasojevića, Radoja Barajevca, Milančeta i Šabana.

- Tad se sviralo odavde (pokazuje na srce). Svi ti kompozitori i pevači za koje sam pisao takmičili su se ko će da stvori i donese lepšu pesmu, čija će pesma bolje da se primi na veseljima i željama i čestitkama slušalaca. Ja nisam pisao na zadate teme. Tad, kad sam najviše voleo, najlepše sam pisao. Sve što sam opevao, ja sam prethodno doživeo.

- Pisao sam pesme na koje se može praviti melodija. One bi bile lepe i da sam ih napisao na papiru, pa štampao zbirku ljubavne poezije. Ali, pesma koja se recituje ode u etar jednom i gotovo, a jedna pevana pesma ostaje mnogo duže, može da se peva i za jedno veče mnogo puta. Sloboda u ljubavi, sloboda u izražavanju, a duša cveta.

Kada se za nekog autora kaže da je tekstopisac, to u današnje vreme znači da piše stihove na gotovu matricu. Branislav Cvetinović Laki je redak pesnik među tekstopiscima, koji je svaku pesmu napisao mnogo pre snimanja u studiju. Dakle, u pesmi srcelomac, a u poslu Laki.

- Nadimak Laki sam dobio u ugostiteljstvu, mojoj osnovnoj profesiji. Ja sam po struci ugostiteljski menadžer. Služio sam Tita i ekipu, Fidela Kastra, Gadafija. Služeći neke pilote u hotelu Jugoslavija, pogurao sam ona kolica na točkiće na nekoliko spratova. Žurim da uslužim pilote koji žure na aerodrom, a u susret mi ide prelepa sobarica. Bio je to sudar od koga je sve puklo. Dok su tekli potoci mleka, jogurta i čaja, ja sam se munjevito presvukao, uslužio goste kao da ništa nije bilo. Kad sam se vratio u "ofis", šef me je prozvao Laki.

Od sredine 70-ih do početka 80-ih pisao je pesme za Milančeta Radosavljevića. Kada se na Lakijeve srceparajuće stihove doda Milančetovo meraklijsko sviranje na harmonici i taj promuklo-plačljivi glas, dobija se večiti sentiš. Laki je samo za Milančeta napisao dvadesetak pesama: "Za ljubav sam mladost dao", "Jedna žena plave kose", "Pozdravi draga sina", "Mnogo sam te draga poželeo", "Ljubavi se staroj vrati", "Ti si htela i što nisi smela", "Ti živiš negde daleko", "Ti odlaziš, bol ostavljaš meni", "Ti ne znaš kako je mojoj duši", "Otišli smo, ti ostade majko", "Selo moje mesto najmilije", "Kad zasvira dragačevska truba", "Da li sanjam il' se razum muti", "Šta mi vredi što sam s drugom", "Tiho teče Sava", "Plakale su plave oči za očima crne boje", "Zašto smo se sreli", "Kao zračak sunca živi moja nada".

- Te pesme su polako ulazile u narod, bez ikakve reklame i podrške velikih medija. Ni te ploče nisu štampane u velikom tiražu, rasprodate su sve do jedne, Milančetovih ploča nije bilo na rasprodaji. Dovoljno je bilo da se puste na radiju i da naprave razliku u odnosu na sve druge.

Seća se Laki i punih kafana u kojima je carevao Milanče. Nekad sa orkestrom, a nekad i sam sa harmonikom, i naravno Lakijevim pesmama.

- Kad se samo setim kako je Milanče punio kafane. Na Mišaru kod Šapca peva Šaban u kafani "Kod Italijana", a Milanče "Kod Geaka". Šaban završio nastup još pre ponoći sa nekoliko parkiranih kola ispred kafane, i sa društvom pođe da vidi kako je kod Milančeta. A tamo - kolona vozila, nemaš gde da se parkiraš. Naravno, Šaban je ubrzo batalio kafane, postao kralj koji puni arene i stadione, a Milanče je ostao car kafane koga je i Šaban obožavao.

- Baš kad je Milanče počeo da snima, ja sam najviše voleo i patio. Tih godina sam najviše pisao, izbacivao sam stihove u svako doba dana i noći. Bili su to trenuci mojih ljubavnih stradanja, sve što sam voleo ja sam opevao. Ja još uvek volim, u osmoj deceniji volim čak i svoju ženu. Imam ja i novih pesama za Milančeta, al' se Milančetu ne snima. Kaže Milanče: "Poslednju ploču neću ni da snimam, poslednja će biti nadgrobna".

Brana Crnčević je zapisao: "Po kravama mleko peva, al' na šporet zagoreva". I Brana Cvetinović je znao kome da da svoje pesme: "Uvenuće narcis beli", "Kajaćeš se jednog dana", "Da sam znao u tom času", "Kako majko da ti kažem" (Šaban Šaulić), "Moj život je tužna priča", "Kad procveta jasmin u proleće", "Ako odeš nek ostane ljubav" (Zoran Kalezić), "Šesnaest ti leta beše" (Savo Radusinović), "Slavica je njeno ime" (Gvozden Radičević), "Poranila majka stara" (Janko Glišić), "Voz polazi, draga plače" (Miroslav Mišić), "Vije se kolo Užičko" (Cvele Radovanović), "Želela bih ćerku ili sina" (Azemina Grbić), "Srce te je proglasilo krivim" (Šikica), "Pruži ruku dok ti ruku pružam" (Žika Šumac), "Šta će meni venčanje i žena" (Miljko Vitezović), "Za drugoga udaješ se draga", "Da me voliš isto ko ja tebe", "Od jeseni do jeseni" (Meho Hrštić)...

- Pevači su se u moje vreme prepoznavali stilski. Dovoljno je bilo da ih čuješ i da znaš ko peva. Danas ih gledaš i ne znaš ko peva, svi isti.

U ugostiteljstvu je zaslužio penziju, a u lovu ne zna za odmor i lovostaj. Godinama je član i kum lovačke družine "Divlji mačak".

- Lovili smo divlje mačkove da napravimo šubare. Kad smo nas petorica ulovili pet komada, postao sam kum naše družine. Sad se širimo po celoj Srbiji, ima nas oko pedesetak, a napisao sam i himnu: "Laki voli rakiju, špricer pije Đole, Neša peva kao slavuj, kum Dača ga prati, al' na kraju račun deda Jole plati". Doduše, Milanče nas je prekrstio u lovačka družina "Kratka puška".

Penzionerske dane sve više provodi na reci. Kad nije u Beogradu, obično je "u Šapcu kraj Save", u svom rodnom Dragojevcu.

- Kad se nakupim beogradske tuge, odem u moj rodni Dragojevac, napišem pesmu i izbacim tugu. Zasednem u lug u kome sam rođen 28. septembra 1948, gledam u Savu, a stihovi naviru. Tek u starosti opevah i svoje detinjstvo:

"Lugovi moji zeleni i žitna polja žuta,

na vama osta mladost daleka,

a ja sam evo na kraju puta.

Bliži se jesen života, bole me davna sećanja,

što prođe mladost najlepša sa nekim starim pesmama.

Želja je moja poslednja da neko put moj nastavi,

i da unuci moji obiđu dedinu kolibu na Savi.

Pamtiće moji sinovi očeve staze momačke,

čuvaće moji unuci dedine slike lovačke."

(Goran Milošević)