Aca Šišić, ikona violine: "Ja sam virtuoznost držao pod kontrolom, svirao sam na pola gudala"

Na današnji dan pre 14 godina, 2. jula 2007, preminuo je Aleksandar Aca Šišić, ikona violine, dugogodišnji solista Narodnog orkestra Radio Beograda i mnogih drugih orkestara

"Ja usmljen zauvek ostadoh da po svetu lutam i tugujem,

Preporučujemo

i u srcu nosim teške boli, bez bolesti ja sada bolujem.

Svud me diraj, a u srce nemoj, ne diraj me tamo gde su rane,

i ne traži da budem ko drugi, kad su moje nade pokopane.

Kud da idem, kome da se vratim, kad ja više nigde nikog nemam,

oca, majke, davno više nema, a draga se za drugoga sprema.

Samo pesma ostade mi verna, kao melem što ranu mi blaži,

još jedino osta mi kafana da utehu i mir u njoj tražim."

(Aca Šišić - M. Mladenović)

"Svud me diraj, a u srce nemoj" je večiti hit koji je pre pola veka komponovao legendarni violinista Aleksandar Aca Šišić. Pesma se peva, živi u narodu, snima se i presnimava, a i najveći pevači i svirači su bili zatečeni saznanjem da je to Acina pesma.

- Ova pesma je snimljena početkom 70-ih, baš kad sam i ja počeo da snimam ploče i da pevam u kafani. Pesmu sam brzo naučio, pevao, a onda sam poželeo da je presnimim na mojoj ploči i da je snimim za radio kao trajni snimak. Pitao sam Acu Šišića za dozvolu, a on mi je samo rekao: "Bože, zar pitaš, imaš moj blagoslov" - kaže Raša Pavlović, koji je pesmu presnimio 20 godina posle prve verzije Tome Jovanovića.

Na današnji dan pre 14 godina, 2. jula 2007, preminuo je Aleksandar Aca Šišić, ikona violine, dugogodišnji solista Narodnog orkestra Radio Beograda i mnogih drugih orkestara. Rano zavoleh i prepoznah Acino gudalo, a upoznah ga tek pred odlazak.

Ako je tačno da slika govori više od hiljadu reči, dovoljno je pogledati legendarni snimak prvog tv izvođenja "Jeremije Krstića" prilikom otvaranja Drugog programa Televizije Beograd. Tozovac peva, Ljubiša Pavković svira harmoniku, a dok Aca Šišić izvodi svoje bravure, njegov šef Miodrag Jašarević se topi od miline.

- Dobro se sećam te scene, 31. decembar 1971, Studio 3 u Aberdarevoj namešten kao bioskopska sala, uz prisustvo drzavnog vrha Srbije i neviđeno oduševljenje zbog "Jeremije". Sve je to začinio Aca Šišić, solista kakav se rađa jednom u veku, čudo od violiniste. Šišića je trebalo samo pustiti na binu, da odsvira numeru, da zbriše sve pred sobom, i odmah mu reći - imaš slobodno nedelju dana - kaže maestro Ljubiša Pavković.

- Aca Šišić i ja smo generacija. Rođen sam u Beogradu, ali smo pobegli od bombardovanja, pa sam detinjstvo proveo kod bake u Obrenovcu. Okolina Obrenovca, ta čuvena Muzička kolonija, Romi rumunskog porekla, pa ovi iz Piromana, leglo najboljih ciganskih violinista. Bio sam fasciniran kako su uživali u svakom trenutku na tom Petrovdanskom vašaru, onako bosi, poderani, slinavi, a opet srećni, prikače se u kolo koje traje dan i noć, samo se menja kolovođa. U tom ambijentu smo pelcovani i ja i Aca Šišić - kaže legendarni Bata Kanda.

Aca Šišić se imao na koga i umetnuti, malo na đeda, malo na oca. Tako je "Mali Šebek" (stari nadimak Acinih predaka) od svoje pete godine zasvirao violinu i svirao je celog veka.

- I ja sam živeo priču o Cigi i violini. U početku se ljubav razvijala kao u nekoj bajci, mada moje detinjstvo nije bilo bajkovito. Sirotinja me je naterala da sa 12 godina radim kod gazda. Svirao sam za lonac masti i džak pšenice. Kad sam se vratio umoran posle jedne naporne svirke, seo sam kraj šporeta na kome se u velikom loncu kuvao veš. Malo sam svirao, malo dremao, pa mi je u jednom trenutku ispalo gudalo na vrelu ringlu. Otac mi je u svom besu kupio novu violinu, što je označilo i moj profesionalni početak - pričao je legendarni Aca Šišić.

- Svirao sam prvo na vašarima i svadbama, a onda uđoh i u beogradske kafane: "Ineks", "Gradska kafana", "Taš". Toša Elezović, poznat kao Titov lični harmonikaš, vrbovao me i poveo na višegodišnju turneju po Americi. U međuvremenu je glas o meni dopro i do Carevca i Miodraga Jašarevića, tako da postadoh i solista Narodnog orkestra Radio Beograda.

Za Šišićevu svirku, prepoznatljivu po balansiranju između akademske preciznosti i improvizacija svojstvenih samoukom geniju, otimali su se najbolji orkestri. Šišićeva violina ukrasila je stotine gramofonskih ploča najvećih zvezda narodne muzike i nekiliko najboljih orkestara - Ace Stepića, Braninira Đokića, Bokija Miloševića, Dragana Aleksandrića.

- Za vreme jednog nastupa sa Narodnim orkestrom neko iz publike se popeo na binu i počeo da me pretresa tražeći električne žice, u neverici da se violina može svirati tom brzinom. To je bilo samo naizgled, za muzički neupućene. Ja sam, u stvari, svoju virtoznost držao pod kontrolom. Svirao sam na "pola gudala", bez ikakvih "vozova" - pričao je Aca Šišić.

Bez obzira što je postao pravo malo bozanstvo na violini, živeo je skromno, tiho, povučeno, maksimalno posvećen porodici, (supruzi Mici, sinu Panteliji i ćerki Gordani) koje je ovekovečio u svojim legendarnim kolima. Svoj poslednji intervju dao je baš radiju "Khro e Romengo" ("Glas Roma").

(Telegraf.rs)