Srba Milutinović Šamovac: Obrenov "Meksikanac" i poslednji promoter "lipsane muzike"

Srba je ratno dete, rođeno na Vidovdan 1942. Više od plodne zemlje i punokrvnih volova zavoleo je pesmu. Imao je i od koga.

"Negde u Srbiji na brdu Ljubiću, tamo gde je spomen Tanasku Rajiću,

Preporučujemo

ko da žarko sunce umilnije sija, dokle se prostire moja Šumadija,

što bregove blago u kose preliva, ta lepota može samo da se sniva.

Šumadijo kraju, dragi srcu mome, ti si rumen cvetak u žitu bujnome,

ti si moja draga nevina ko rosa u cvetnoj poljani što me sreće bosa,

vitka kao jela, hitra ko gazela, žar u oku zvezda sokolovog gnezda.

Uvek jedna želja grudi mi nadima, da ispevam jednom jednu pesmu svima,

ceo svet nek peva, svako svome zlatu, neka svaka ptica leti svome jatu,

a ja želim dragu bez bola i rana da grlim i ljubim do suđena dana."

(Obren Pjevović)

Tako lepa, a tako malo korišćena pesma iz pera i duše Obrena Pjevovića. Mnogo više vredi nego što pokazuje - to je sudbina i ove pesme i njenog prvog pevača.

- Sredinom 60-ih sviramo u Mrčajevcima vašar, a ja stajem ispred Obrena Pjevovića da mu se pohvalim kako sam skinuo ultrapopularnu meksikansku pesmu "Halisko". Obren me sasluša, aplaudira i reče: "Sve je to lepo, odlično ti to pevaš, ali, da li ti ja ličim na Meksikanca?" Vadi iz džepa sveščicu sa napisanim pesmama i kaže ovo ti treba da snimiš: "Negde u Srbiji, na brdu Ljubiću" - priča Srba Milutinović Šamovac u ekskluzivnom razgovoru za Muzičku apoteku.

- Ja sam šumadijsko seljače iz Dragobraće kod Kragujevca, iz plemenite i muzikalne loze, a kad pređoh u Beograd postadoh malo i građanin. Moji preci, vredni i čestiti seljaci, izrodiše u 19. veku zdrav porod i volovima obrađivaše još zdraviju zemlju. Jedan predak je zaparao uši komšijama tako što je prilikom oranja komandovao volovima: "Ajš amo!" Prozvaše ga "Šamo", a sve moje "oni Šamovi", i na kraju ostasmo "Šamovci". Zbog nadimka, i danas sam sumnivog porekla. Mnogi misle da sam Slovenac.

Srba je ratno dete, rođeno na Vidovdan 1942. Više od plodne zemlje i punokrvnih volova zavoleo je pesmu. Imao je i od koga.

- Moj deda Adam bio je najveći majstor frule svog doba. Svojim rukama je pravio frule na kojima je svirao. Na koncertima je pravio bravuru - popne se na binu sa komadom drveta i, dok ostali muzičari sviraju, za pola sata isvrdla sedam rupa i cev na fruli. Između dva svetska rata snimio je desetak ploča, držao koncerte po evropskim halama, nastupao na vladarskim dvorovima, svirao Čerčilu na uvce. Seljaci ga zbog toga prozvaše "Vilzon".

- I otac mi je lepo pevao i svirao harmoniku. Tako sam i ja naučio i zavoleo gradske pesme i romanse, dalmatinske, makedonske, sevdalinke, kasnije i meksikanske. Svirao sam gitaru, svirao i bubnjeve, proširio repertoar na hiljade pesama.

Srba Milutinović Šamovac je jedan od prvih pevača Obrena Pjevovića, Dragana Aleksića, Radeta Bogićevića i Mite Mićića. Od sredine 60-ih do početka 70-ih snimio je pet singlica sa dvadesetak šumadijskh pesama: "Negde u Srbiji na brdu Ljubiću", "Ovom te pesmom pozdravljam", "Letnje veče, rosa pada" (sve tri pesme presnimio Miroslav Ilić), "Pijem ja, piješ ti", "Ostajte ovde", "Danas ženim sina miljenika", "Cvetao je bagrem beli", "Radovah se prvom momkovanju"...

- Diskografija me nije zanimala. Pevao sam i svirao sa najvećim muzičarima tog doba, pratio Zaima Imamovića i ostale sevdalije, obišao svet, upijao fore od Obrena, Jovice Petkovića, Radeta Bogićevića. Sve te ploče sam snimao onako uzgred, sa tri instrumenta, bez producenta i bez uvežbavanja, "na tri, četiri". Odemo u studio sa dve harmonike i basadžijom, pukne bas usred snimanja, a mi trpamo krpe i novine da ne produva.

Srba Milutinović Šamovac važi za pevača sa najvećim repertoarom starih gradskih pesama i romansi. U duetu sa Veljom Popovićem najlepše na svetu donosi pesme legendarnog dueta Bosa Ovuka i Rade Bogićević.

- Duša me boli što su te pesme skrajnute i nazvane "lipsanom vrstom muzike". To su pesme najviše emotivne i misaone snage. Pisali ih Zmaj, Đura, Branko, Šantić, Desanka, Rajić, Jesenjin, Lorka, Hajne... Otmen svet je sllušao tu vrstu muzike, napijao se plemenitom emocijom. Danas jedino u Muzičkoj apoteci mogu da pevam i sviram romanse.

Za sebe voli da kaže da je belosvetski velikomučenik, poslednji promoter "lipsane musike", učenik i ispisnik Obrena Pjevovića i Radeta Bogićevića.

- Kad je Rade Bogićević sahranjivao svoju suprugu Bosu, reče nešto što zapamtih: "Svi smo mi u jednom vozu, a ovo je bila Bosina stanica. Mi idemo dalje, a ko će gde sići, to samo Bog zna".

(Telegraf.rs)