Srećko Ćosić, ekskluzivno za Muzičku apoteku: "Ja sam pevač, a ne cirkuzan" (PLEJLISTA)

Srećko Ćosić je vrhunski pevač, čija popularnost nije na nivou njegovog kvaliteta

"Moj život je bez radosti, iako sam mlad,

Preporučujemo

zar ću tužan do starosti uvek biti sam.

Znam da negde živi žena koja moju ljubav želi,

uvek negde živi sreća, srce to oseća.

Moja mladost bez ljubavi, pa se pitam ja,

što su sreću ukrali mi, sreće nemam ja.

Moj život je bez proleća, sunce mi ne sja,

ipak srce oseća mi, biću srećan ja."

(Milan Matijašević Šarbanac - Miladin Tošić)

Ovo je vodeća pesma sa prvog albuma Srećka Ćosića iz 1985. Nije se mnogo čula, a može mnogo više, baš kao i desetine drugih pesama iz Srećkovog opusa. Izbunario sam je i zavrteo u mojim radio emisijama. I publika i Srećkove kolege ne mogaše da se načude: zar je moguće da ovo nije hit!?

- I meni je ta pesma izuzetno draga, znam koliko vredi i kakvi su je majstori komponovali i svirali. Naježim se kad čujem kako je Dragan Stojković Bosanac odsvirao harmoniku, a Aca Šišić violinu. Otpevao sam je snažno i emotivno, baš u godinama mog pevačkog sazrevanja. Neki me prepoznaju, a neki i ne veruju da sam to ja - priča Srećko Ćosić, pevač od zanata i pedigrea.

- To je pesma puna enocija. Da je snimljena sada, a ne pre četiri decenije, verujem da bi bolje prošla. Govori se da je nekad bilo lakše napraviti hit. To je samo delimično tačno, jer je bilo manje gužve i zasićenosti, bilo je manje pevača. Danas su, međutim, mogućnosti za reklamu mnogo veće, fale samo dobre pesme.

Srećko Ćosić je vrhunski pevač, čija popularnost nije na nivou njegovog kvaliteta. Ponikao je u komšiluku Bore Spužića Kvake, a započeo sa raspevanom Braćom Karić.

- Ja uvek i sa ponosom kažem da sam rodom sa Kosmeta, iz Orahovca, iz komšiluka neponovljivog Bore Spužića Kvake. To je čovek koji je uveseljavao narod sa najtužnijim pesmama. Bio sam dečak kad je Kvaka pravio koncert u Domu kulture u Orahovcu. Unutra petso ljudi, a napolju dve hiljade, došli zemljaci da vide Kvaleta.

Posle koncerta Kvale seda sa harmonikom na magarca i pravac na igranku u Veliku Hoču, poznatu po crkavama, manastirima i lepim devojkama. Svoj šou je začinio obraćanjem na našem lokalnom narečju, specifičnoj mešavini srpskog, bugarskog, makedonskog i albanskog jezika.

- Već u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Peći počinjem da pevam sa Braćom Karić. 1975. godine u hotelu "Metohija" pobeđujem na takmičenju za Prvi glas Kosmeta sa pesmom "Mujo kuje konja po mjesecu". Kao nagradu dobijam Njegoša u furniru i 15 dana letovanja na Ostrvu cveća.

Muzikalnost je nasledio sa majčine strane, a čestitost sa očeve. Slušao je svog raspevanog ujaka, divio se Jordanu Nikoliću i velikanima iz svog kraja.

- Velika je razlika u muzici i mentalitetu Metohijaca i Kosovara. Metohijci su nekako mirniji i pitomiji, Kosovari su impulsiviji i divljiji. Moj ujak je zakivao sevdah, gađao kao strelom i najviše tonove i najteže pesme. Taj ambijent je predodredio i moje muzičko opredeljenje. Kao dete sam upijao sevdah i stare prizrenske pesme iz repertoara Jordana Nikolića.

1978. godine Srećko Ćosić ostvaruje svoj debitantski nastup na Hit paradi i snima svoju prvu singlicu sa pesmama Doce Ivankovića "Gde ću noćas, na koju ću stranu" i "Ove noći".

- Pevajući u hotelu "Park" u Orahovcu, imao sam čast da upoznam velikog pevača i gospodina Žiku Nikolića. Svratio čovek kao gost i pita me šta radim u ovoj zabiti. Dade mi broj telefona "jednog čoveka iz PGP-a", a zove se Doca Ivanković. Bio sam uporan, rešio da budem pevač i ništa drugo!

- Sednem na voz uveče u sedam i stignem u Beograd ujutru u pet, sa torbicom i maminom gurabijom. Legnem na klupu i odspavam u parku ispred "Studija pet". Probudim se baš kad su muzičari pristizali. Okuražim se, potražim Docu, a Doca zamoli muzičare da poslušaju jednog dečka koji je prevalio vozom petsto kilometara.

- Ja zakujem "Niz polje idu babo sejmeni", Doca se oduševi i da mi te dve pesme za moj prvenac. Vratio sam se kući, vežbao pesme i čekao poziv na snimanje i nastup na Hit paradi. Kad sam stao na istu binu sa Šabanom i Vidom, znao sam da sam uspeo.

Na pločama je snimao sve živo, od šumadije i sevdaha do balada i orijentala. Ipak, Srećkov teren je sevdah, voli da zapeva astalski, na suvo, bez instrumenta. Zna mnogo pesama, a zna i mnogo da priča o pesmama.

- Reče mi jedan kompozitor: "Tvoje je da pevaš, a ne da pričaš". Ja mislim da pevač treba da ima pored grla i malo mozga. Svaki organ, pa i grlo, bolje radi ako je mozak u pogonu.

- Moje pesme nekako liče na mene, tu su negde, uvek spremne. Kad krene pesma "Opraštam ti za sve grehe" pitaju me kad sam snimao za "Južni vetar". Ja ništa nisam snimao za "Južni vetar", iako sam dobijao ponude od Mileta Basa. Jednostavno, meni bilo lepo i sa mojom ekipom autora, a da ne pričam kako sam dobro prolazio na tezgama. Ne postoji restoran u Beogradu u kome nisam pevao: "Romanitar", "Metropol", "Radnićki", "Ineks"... Desetak godina sam bio jedan od najtraženijih na svadbama u Istočnoj Srbiji, pa nisam imao potrebu da snimam po svaku cenu.

Srećko je inženjer poljoprivrede, stručnjak za kalemarstvo i zaštitu bilja, specijalista za vino i vinovu lozu. Narodski čovek i narodni umetnik, omiljeni kolega. Sa Srećkom su počinjali Radiša Trajković Đani, Suzana Jovanović, Saška Karan. Ipak, posebno mesto u Srećkovoj duši zauzima Savo Radusinović.

- Savo je čovek neponovljive emocije, moj prijatelj i kum. U Miljakovačkoj šumi je podigao kuću, a na moj predlog i vinograd, čitav zamak na hektar placa. Bili smo veliki gurmani, Savo specijalista za pečenje sa ražnja, a ja za gulaš. Znao je da me natera da dovezem gulaš iz Kaluđerice na Miljakovac, da nam posluži kao predjelo za prase i jagnje.

- Na sve to se doda vino iz podruma, violina Mome Stanojevića i riblja čorba Neše "Čorbe". Ostanemo da spavamo kod Save, ali ja ne mogu da spavam u tuđem krevetu. Sednemo u auto, i na putu prema Kaluđerici upadnemo u Rakovičku reku. Dođe policija još pijanija od nas dvojice. Srećom, prepoznaju me, pa umesto kazne zadovolje se sa mojim CD-om.

Od 1978. godine snimio je Srećko jedan singl, četiri albuma, dva CD-a, sa nekoliko veoma skupih pesama i pravih evergrina: "Uvek negde živi sreća", "Ja i kafanski sto", "Opraštam ti za sve grehe", "Hej druže, što prodaješ ruže", "Ničija nije do zore gorela", "Ljubav je kocka", "A ti kao senka u stopu me pratiš", "Zašto drhtiš moja srno"... Snimio je Srećko i nekoliko trajnih snimaka ("Moj golube", "Devojka sokolu zulum učinila", "Kosovo je srpska kolevka") za arhivu Radio Beograda uz Veliki narodni orkestar pod upravom Ljubiše Pavkovića. Čuh od mnogih: "Eh, da su meni ovakve pesmetine, gde bi mi bio kraj".

- Ja sam pevač zato što znam i volim da pevam, a ne cirkuzan u jeftinim tv emisijama. Pravio sam pauze u diskografiji, a na terenu sam uvek imao posla. Imam suprugu, dva sina i ćerku. Moj stariji sin Igor nastavlja mojim stopama. Skromnom čoveku uvek dosta.

(Goran Milošević)