Zoran Jovanović Zoki, ekskluzivno za Muzičku apoteku: Čovek od Kraljeva, muzike, medija i politike

Zoran Jovanović je ponosni Kraljevčanin, čovek od lepog ukusa i lepe muzike, naročito one šumadijske i sevdalijske.

"Kune mi se jedna žena da nije ko druge,

Preporučujemo

da joj usne osim mene nikog ne ljube.

Zašto onda sa mnom nije, a mogla bi biti,

zašto moram našu ljubav pred drugima kriti.

Da l' me ona stvarno voli il' drugoga ima,

da l' me laže kad mi kaže ljubavi jedina.

Pitanjima kraja nema, al' odgovor gde je,

kad je pitam poljubi me i slatko se smeje.

Zašto neće da mi kaže, a mogla bi reći,

čemu sutra da se nadam, da l' patnji il' sreći.

Vremenom se sve pokaže, al' ja moram znati,

da l' se jednoj takvoj ženi može verovati.

Možda nije kao druge, a možda i laže,

moram znati pre nego li vreme to pokaže."

(Časlav Đoković - Žika Radujević)

"Kune mi se jedna žena" je vodeća pesma iz diskografskog opusa Zorana Jovanovića Zokija, tipična dvojčica hitmejkera Časlava Đokovića i pesnika Žike Radujevića - peva se, traje u narodu, bez velike pompe i reklame. I što je najvažnije, ne može da dosadi, uvek nalazi neke nove slušaoce univerzalnom porukom - i laž može da prija, ako je zbog dopadanja.

- Imao sam sreću da ovakvu pesmu snimim na mojoj prvoj ploči iz 1988. za produkciju Diskos. Pesma je brzo ušla na sva veselja, u sve kafane i na sve narodnjačke radio stanice - priča Zoran Jovanović Zoki.

- Sećam se, putujući kroz Beograd, hvatao sam u to vreme jako slušan "Bonton" radio. Zaparala mi uši emisija "Bon-top-sendvič-a-je-demode", skraćeno "Btsajd" lista, autora i voditelja retko lepe dikcije i dinamike govora. Bila je to jednočasovna emisija u kojoj slušaoci biraju hit dana od pet ponuđenih, pravih narodnih pesama. Kada sam ostvario pobedu u toj emisiji, shvatio sam da je moja pesma ušla i u Beograd. Kasnije sam upoznao tog voditelja, zove se Goran Milošević.

Zoran Jovanović je ponosni Kraljevčanin, čovek od lepog ukusa i lepe muzike, naročito one šumadijske i sevdalijske.

- Ja sam imao više početaka u muzici: amaterski, u kulturno-umetničkom društvu, u kafanama i hotelima i na kraju diskografsko-estradni.

Moji amaterski počeci vezani su za osnovnu školu u mojim rodnim Roćevićima, selu na putu Kraljevo - Ivanjica. Moja učiteljica Brana je skromno svirala harmoniku, a ja se pokazao pesmom "Šubare mi moje" Tome Čolovića. Usledili su i nastupi na školskim priredbama, a prelaskom u Srednju turističku školu u Vrnjačkoj Banji, posle nekoliko proba, postajem član "Abraševića". U početku sam imao problema sa intonacijom, a kad sam uspeo da uhvatim "Vrbas voda nosila jablana", ceo svet se preda mnom otvorio.

- Kad sam mom ocu, zanatliji i poljoprivredniku, pokazao indeks, rekao mi je: "Ja mogu samo donekle da te finansiram, a ti moraš odnekle". I majka me je pogurala preko svojih veza, pa dođoh u kafanu "Kod Cuja" u Mataruškoj Banji gde sam počeo da konobarišem. Moja prva i poslednja porudžbina se završlila neslavno. Gosti mi poruče litru vina i sifon. Ja uzmem "ajncer" (poslužavnik), rutinski stavim vino i sodu, donesem pred goste, podignem sodu, a vino se nakrene, sleti sa poslužavnika i razbije se. Gazda Cujo dođe i kaže: "Roćevac, šank!" Proveo sam pet dana za šankom, slušajući orkestar Mika Projovića i pevanje Ranka Stojanića Šora, u to vreme jednog od najtraženijih kafanskih pevača u Jugi. U pauzama Šoro pije "Stomakliju", diktira mi pesme, a ja zapisujem u svesku. Tako sam naučio prvih tridesetak tezgaroških pesama, a usput sam trenirao i borilačke veštine. Drugari me prozvaše "Brus Li", mnogo sam vežbao, mnogo se trošio, mnogo jeo, pa pokvario stomak. Bio je to razlog da napustim gazda "Cuja" i potražim sreću u struci, kao recepcionar.

Spakovao je Zoran diplomu u fasciklu i krenuo na more kako bi zaradio pare za školovanje. Stopirajući, stigao je i do prvih plaža u Crnoj Gori.

- Počeo sam da radim na recepciji hotela "Prag", specijalzovanom za goste iz Češke i Poljske. Zbog obima posla i mene su angažovali da služim gospodu strance. Onako nemiran, pun borilačke energije, pogurao sam natovarena kolica i prosuo supu još na prvom služenju gostiju. Srećom, hotel je imao i ogromnu baštu na samoj plaži, vrhunski orkestar i pevačicu koja nije imala pojma. Ja se okuražim pa se ponudim kao pevač. Krenem sa sevdalinkom "Haj, san zaspala" i dobijem veliki aplauz. Tako je započela moja pevačka karijera po hotelima, desetak puta isplatljivija od one recepcionarske.

- Posle povratka iz vojske, 1983. godine, počinjem da pevam u kafani "Jagodina" u Vrnjačkoj Banji, hotelu "Turist" u Vršcu, hotelu "Sloboda" u Somboru, hotelu "Skrapež" u Kosjeriću. Ugovorili smo sa našim orkestrom nastup u "Topolicama" u Baru i, na nekoliko dana pred nastup, dobijamo informaciju da nisu zainteresovani, neće "seljačku muziku" na moru. To sam shvatio kao uvredu, seo pored reke "Skrapež" i odlučio da 1. avgusta 1984, u svojoj dvadest trećoj godini, otvorim "Kraljevo koncert" iz koje je kasnije nastao radio, tv i produkcija "Melos".

Tako je Zoran Jovanović postao prvi vlasnik jedne privatne produkcije u bivšoj Jugi. I najveće zvezde, i lokani pevači, i oni koji nigde nisu mogli objavljivali su za Melos. Melosovi pevači imali su svoju emisiju i na tv Pink.

- Imao sam sreću da na moj poslovni imidž i moje poimanje života utiču ljudski giganti poput Jova Korićanca i Mika Projovića. Od njih sam naučio da u svakom poslu moraš na prvom mestu biti dobar čovek. A dobar čovek, to sam naučio u Sarajevu, za sve ima vremena, pa i za ispijanje jedne šoljice kafe. Dobar čovek pruža šansu i onima koje su svi odbacili. Ljubomorne gazde beogradskih televizija i produkcija me pitaše: "Pa, gde ih samo nalaziš?"

Zoran Jovanović je vlasnik radija Melos, jednog od prvih privatnih radija u Srbiji, i televizije Melos, najgledanije televizije južno od Beograda.

- Televiziju Melos mnogi zovu "sevdah televizijom", i sa pozitivnom i sa negativnom konotacijom. U Bosni kažu sevdah je naš, što je tačno; u Sandžaku kažu naš je sevdah stariji od bosanskog, i to je tačno; imate vranjanski sevdah, koji zovu najcrnji, karasevdah. Na kraju krajeva, u mojim Roćevićima u periodu između dva svetska rata bila je jedna ulica koja se prostirala od glavnog puta do rečice u dužini od stotinak metara u kojoj su bili dućani i koja se zvala "čaršija". U tako maloj ulici imali ste opančara, jorgandžiju, šnajdera, buregdžju, kujundžiju, esperanto. Sarajevski trgovci su tu noćivali u jednom hanu, gde je bilo i muzike i veselih devojka. Tako je sevdah došao i u moj zavičaj.

- Erna Perić, etnomuzikolog i moja saradnica, kaže da je sevdah srpska gradska pesma iz Bosne. Gradska je svakako, jer se u gradu lepše živelo, a i sevdah je rezultat lepog života. Kasnije su svi učestvovali u stvaranju sevdaha, ljudi svih vera. Uostalom, ima verzija u kojoj "Mujo kuje konja po mjesecu", a ima verzija i u kojoj "Jovo kuje konja po mjesecu".

U međuvremenu Zoran Jovanović je postao ugledan privrednik i odbornik u skupštini grada Kraljeva. Oni koji vole Zoranovu pesmu i prelepu boju glasa kažu da je zbog biznisa i politike batalio muzičko-estradnu karijeru.

- Sa ove distance i pozicije, sa ovim znanjem i iskustvom, siguran sam da bih napravio daleko veću pevačku karijeru. I ovako sam zadovoljan: snimio sam nekoliko albuma, imam jedan veliki hit, učestvovao na nekoliko velikih jugoslovenskih i svetskih turneja. Ne živim od pevanja, a živim sa pesmom, sa gospodskom distancom i kritičkim pogledom na medijsko-estradnu scenu.

- Mogu da kažem i kao estradni delatnik, i kao privrednik i kao političar: veliko zlo je zavladalo Srbijom, a zove se beogradizacija. Sve se preselilo u Beograd, a u tom Beogradu nema nijedne radio stanice koja emituje narodnu muziku. Ali, zato nas taj isti Beograd truje sa rijaliti programom, sprovodeći pravi kulturni genocid ovog naroda. Kažu da je Živojin Mišić govorio svom vrhovnom komandantu: "Nisam ja kriv što ste glavni grad smestili tamo gde treba da bude karaula".

(Telegraf.rs)