"Evo još jedne moje pesme": Čije su narodne pesme?

Sve što je bilo popularno u nekom vremenu predstavljalo je avangardu

"Zarasle su staze moje i sad one puste stoje,

Preporučujemo

bele ruže nema više pokraj staze da miriše.

Stazama sam prolazio kad sam dragoj dolazio,

otkako se draga uda, ne prolazim više tuda.

Već se staza ne poznaje, a i ruža uvela je,

pod kojom sam često stao dok sam dragu milovao.

Staze nema, ruža vene, draga nije pokraj mene,

ostala mi samo sena da se sećam uspomena."

(Mića Stojanović)

- Ovo je moja najpevanija i najonarođenija pesma. Ušla je u arhive, pesmarice, udžbenike, filmove. Već u prvom filmu u kome je izvedena potpisana je kao narodna, izvorna, uz Selmu Karlovec koja je peva na plejbek. I sam kompozitor, legendarni dirigent Bojan Adamič, bio je ubeđen da je to izvorna pesma. Dakle, moja pesma je ličila na izvornu još u prvoj godini svog pojavljivanja - pričao je Mića Stojanović, pesnik i kompozitor desetina onarođenih pesama.

Sve što je bilo popularno u nekom vremenu predstavljalo je avangardu. Ono što je prošlo kroz vreme, to najbolje rešeto, postalo je zaostavština ljudi od talenta. Postoji veliki broj pesama koje su pravljene u duhu tradicionalne pesme, čiji su autori poznati, a šira javnost misli da su to narodne pesme. Ponekad i sami izvođači i narodni orkestri budu zatečeni saznanjem o autoru neke pesme. Izvorna narodna pesma bila je nespojiva sa jednom ličnošću. A onda je, pojavom medija, počelo hvalisanje: "Evo još jedne moje pesme".

- Miodrag Todorović Krnjevac je naš tata i idol. Dostići njegovo umeće i u pesmama i u svirkama bilo je mnogo veliko, a tek približiti se narodnom ruhu njegovih pesama... Mnoge pesme koje slove za izvorne - njegove su. Ja sam bio zatečen saznanjem da su "Jesen stiže rana" i "Znaš li draga onu šljivu ranku" Krnjevčeve pesme, a imao sam utisak da su ih pevali i moji stari - pričao je Boki Milošević.

Naše najlepše pesme su nastale kad nije bilo ni medija ni nosača zvuka. Od izvornog grlenog pevanja bez muzičke pratnje, preko pevanja uz gusle, pesme su putovale kroz vreme u lirskom osmercu ili desetercu. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka javljaju se anonimni kompozitori koji su na stihove poznatih pesnika stvarali pesme. Tako su nastale pesme: "Gde si dušo, gde si rano" na stihove Branka Radičevića, "Tijo noći" Jove Zmaja, "I srušiše se lepi snovi moji" Velimira Rajića, "Što se bore misli moje" kneza Mihaila Obrenovića, "Emina" Alekse Šantića, "Evo ovu rumen ružu" Safet-bega Bašagića, "Ana toči, Ana služi" Đure Jakšića...

- Svi moji su pevali bolje od mene, i deda i baba, i roditelji i rođaci. Majka je pevala fenomenalno, naročito pesmu "Pastirče mlado i milo zašto si se tako snuždilo". Slušao sam ih kao klinac, pevušio uz njih, sve dok me moj deda Sima nije isprovocirao: "Ti, bre, pevaš samo staro. Daj nešto novo, imaš li neku svoju pesmicu?" Mnogo sam voleo pesme o ruži, i nije čudo što je moja prva i najslušanija pesma baš "Jutros mi je ruža procvetala", koju sam napisao 1959. Odnesem je na radio, a urednici me pitaju čija je to pesma. U očekivanju pohvale, rekoh da je moja i dobih odgovor: "Ima o ružama hiljadu pesama, samo nam fali još tvoja". Eto, sad sa ponosom mogu da kažem da je i moja "Ruža" postala narodna - pričao je Petar Tanasijević, autor mnogih onarođenih pesama.

Šta tek reći o pesmama Dragiše Nedovića ("Stani, stani Ibar vodo", "U lijepom starom gradu Višegradu", "Prođoh Bosnom kroz gradove"), Obrena Pjevovića ("Plastim suvu travu", "Moravsko predvečerje", "Ej, da mi je"), Radeta Jovanovića ("Jablani se povijaju", "Kad sretneš Hanku", "Malenim sokakom", "Negde u daljine"), Dragana Tokovića ("Zorice, Zorule", "U Novom Sadu", "Rastao sam pored Dunava", "Oj Safete, Sajo, Sarajlijo"), Radeta Bogićevića ("Maramica svilenica", "Po gradini mesečina ko dan", "Da l' se sećaš gradine kraj reke"), Radoslava Graića ("Mito Bekrijo", "Žubor voda žuborila"), Doce Ivankovića ("Mitar rabadžija", "Lepa vodeničarka")...

- Većina danasnjih "kompozitora" ne znaju šta su ton, dinamika, akord, takt, motiv, odnosno ne znaju osnovne pojmove o muzici a bave se profesionalno muzikom?! Slično je i sa tekstovima, uglavnom se svode na očajavanje za njom ili za njim. Pesmu smo doveli do kompozicije, zapravo neke sumnjive robe koju treba brzo unovčiti, a to je više trgovina nego muzika - pričao je legendarni Rade Bogićević, čija skoro svaka pesma zvuči kao da je izvorna.

Kad emocije proključaju, ljudi se spontano ispovedajau. Narodna pesma dođe i kao vrsta ispovesti, ljudima bude lakše. Narodnjaci su zakon i za okorele zabavnjake - svedoči i ova pripovest Miće Stojanovića.

- Pre 50-ak godina, na poziv Vukoja Vukoja (imao čovek isto ime i prezime) na vrhuncu moje i Tozovčeve popularnosti, gostujemo u kristalnoj sali u Opatiji na slavlju Riječke industrije odeće, poznate kao "RIO". Protokol je predvideo da pevamo kad prođe program, da zabavimo i goste i glavne učesnike. Diriguje Miljenko Prohaska, a pevaju: Džimi Stanić "Moja kobila Suzi", Anica Zubović "Maškare, maškare", Zdenka Vučković "Tata kupi mi auto, bicikl i romobil"... Posle njih izlazi Tozovac sa mojim orkestrom. Prvo sviramo neki pakleni tempo, jedno desetak minuta, a onda kreće Tozovac sa "Lepom Vlajnom". Usledila je takva erupcija u publici, da mi narodnjaci iz Srbije ispadosmo najveće zvezde i u Opatiji.

(Telegraf.rs)