Milijan Rafajlović, autor pesme "Kuće male krečene u belo", prvi put govori za medije

Milijan Rafajlović je jedan od tri sina gazda Cvetka iz Vrtiglava kod Mionice, a bio je i đak generacije

"Kuće male krečene u belo, takvo nam je nekad bilo selo,

Preporučujemo

a odžaci, zadimljeni, krivi, takva slika još u meni živi.

Gunj i jelek, kaiš i opanci, to su stari šumadijski znaci,

vezen prsluk, kike preko grudi, takva nam je Šumadija ljudi.

U selu je jedno brdo malo sa koga se na igranke zvalo,

još se sećam igranke i prela, Šumadijo uvek si nam vesela."

(Milijan Rafajlović)

Ovo je jedna od najlepših šumadijskih pesama svih vremena. Znaju je milioni, prepoznaju se u njoj, snimaju je, pevaju i presnimavaju, tretiraju kao da je izvorna. Red je da o pesmi "Kuće male krečene u belo" progovori i njen autor, Milijan Rafajlović, ekonomista iz Valjeva.

- Ja i dan-danas ne znam ko je prvi snimio moju najslušaniju pesmu. Znam samo da sam je dao mom prijatelju Boži Laloviću, slepom harmonikašu iz našeg kraja, da popuni ploču za nekog pevača. Krajem 80-ih pesmu je snimio moj zemljak Dragiša Simić, jedan od nekoliko Simića iz valjevskog kraja, i to pod nazivom "Gunj i jelek, kaiš i opanci". A onda je, negde u Americi sredinom 90-ih, pesmu čula Sneža Đurišić i snimila je sa ansamblom Miše Mijatovića. Ubrzo posle Sneže pesmu snima i Era sa Branimirom Đokićem, i tako se pesma zalaufala - priča Milijan Rafajlović, ekskluzivno za Muzičku apoteku.

- To je slika mog rodnog Vrtiglava kod Mionice, uspomena na moje detinjstvo. Ta čista priroda, ti neiskvareni ljudi, te naše koze i koke sa kojima smo dočekivali svakog gosta, odnegovali su moje emocije, naročito ljubav prema ognjištu koje me prvo ogrejalo.

Zbilja, ovakva pesma ne može da se napiše onako zanatski, u studiju, za klavirom. To je slika koja se ne stvara u četiri zida.

- Moj otac je govorio: "Četiri zida su ista i u Americi i u Mionici". Eto, šta je sudbina: Sneža Đurišić je pesmu prvi put čula u Americi, tako joj se učinila još lepša. Doduše, kad je snimala, nije me ni pitala, a da jeste, ja bih joj dao oberučke. Kasnije mi rekla da joj žao što dugo nije znala čija je, a ja joj velim da je htela, znala bi. I posle toliko godina od nastanka ove pesme, mnogi je svojataju i pripisuju sebi. Meni je važno da pesma živi, a ko se kiti tuđim perjem kad-tad se pokaže u svojoj golotinji.

Milijan Rafajlović je jedan od tri sina gazda Cvetka iz Vrtiglava kod Mionice. Osnovnu i srednju školu je završio kao đak generacije, išla mu dobro i knjiga i pesma.

- Prvo sam zasvirao violinu, još u drugom razredu. Stric mi napravio jednu, onako svojeručno, a onda mi nabavio još jednu staru od lokalnih Cigana. Na muzičkom takmičenju orkestra srednjih škola u Valjevu, zauzeo sam prvo mesto. Zapazio me slavni Jova Maljoković, nabavio mi novu violinu. Sav srećan požurio sam da se pohvalim ocu, a on će ti meni: "Zar ja treba da prodam kravu za violinu". Tako mi je presuđeno da nastavim školu.

1964. godine Milijan je upisao Ekonomski fakultet u Beogradu i završio ga u roku kao jedan od najboljih studenata.

- Sve četiri godine studija proveo sam u "Studenjaku". E, tu sam i propevao, počeo da pišem. Ubrzo sam upoznao i Bucu Jovanovića, koji me preporučio svom majstoru Iliji Džoniju Gavriloviću. Kod Džonija sam učio tehniku pevanja i sviranja na harmonici, naučio note. Džoni je iskomponovao i moju prvu pesmu "Golubice bela" koju je snimio Cune.

- 1966. godine i Toma Zdravković je snimio jednu moju pesmu, tipičnu šumadijsku dvojku u duetu sa Milinom Stefanović: "Svako jutro kad zora zarudi sokolica svog sokola budi". Bila je to prva Tomina narodnjačka ploča i, pošteno rečeno, veliki promašaj. Sećam se da je Buca Jovanović govorio Tomi da to nije za njega, al' Toma bio uporan da snimi nešto pravo narodno.

- 1968. godine Buca Jovanović je za Kvaku, tada nadolazeću zvezdu, komponovao moju pesmu "Ako draga sretneš majku moju". Bio sam na festivalu u Sokobanji na kome je Kvale odneo ubedljivo prvo mesto. Kad me upoznao, onako krakat i dobrodušan, uhvatio me i podigao uvis od sreće. Samo mi je rekao: "I kad je ne pevam, ja je recitujem". Posle Kvakine pobede na Sokobanjskom festivalu pročulo se za mene. Kad je glas stigao i do mog oca, samo je procedio: "Jesam ja tebe poslao u Beograd da budeš ekonomista ili svirač?"

Od kraja 60-ih do kraja 80-ih napisao je Milijan stotinak narodnih pesama: "Golubice bela" (Cune), "Ako draga sretneš majku moju" (Kvaka), "Da li žališ što odlazim" (Janko Glišić), "Kono moja", "Ala volim život, pesmu i veselje" (Milan Simić), "Svani zoro", "Mora doći, ćekaću je, "Život moj prolazi", "Sutra zorom putovaću", "Voleo sam žena dosta", "Kad ljubavi cveta cveće", "Ja se neću ženiti, ti se nećeš udati" (Duško Petrović), "Još sam danas s vama, a vojnik sam sutra", "Oprosti joj srce moje" (Miloš Bojanić), "Lutam kao ptica", "Gunj i jelek, kaiš i opanci" (Dragiša Simić), "Zora rudi, dan osviće" (Hasan Dudić), "Na potoku devojčica tanko platno beli" (Mića Đokić)... Napisao je Milijan i neke antologijske na kojima nije potpisan.

- Ja sam napisao i "Da volim drugu ne mogu" i "Ti si sve što želim". Naravno, te pesme je komponovao moj komšija Žarko Pavlović Valjevac koji mi je bio nekako najbliži i kome sam dao najviše mojih pesama. Tako sam se na vreme razočarao u estradu i posvetio ekonomiji. Postao sam komercijalni direktor Robne kuće "Beograd" u Valjevu i rešio da pesme pišem malo i za samog sebe.

Od 1970. do 1977. snimio je Milijan i pet pevačkih ploča sa nekoliko prelepih pesama: "Na potoku brvinica", "Livade ću razorati", "Dok je mlela vodenica stara", "Živela je jedna ljubav", "Nema za nas garavuše". Snimio je i večiti svadbarski hit "Hajde majko, ti povedi kolo".

- Kad sam snimio "Hajde majko, ti povedi kolo" dobio sam poziv od šefa jednog orkestra u Valjevu da budem glavni pevač, da imam pola miliona tadašnjih dinara po svadbi plus bakšiš. Iako je moja mesečna plata bila dvesta hiljada, odbio sam. Nisam se pokajao ni kad je šef orkestra posle pola godine uložio u banku pravo malo bogatstvo. Ja sam doneo odluku: od ekonomije živim, a pesmu samo volim.

- Ko zna gde bi me odvela estrada. Ovako sam ostao kod svoje kuće. Reče mi moj otac: "Ovi što odu, možda će imati pare, a neće imati ništa drugo. Ovi što ostanu, možda neće imati pare, ali će imati sve ostalo. Jer, dođu dani kad se torba para daje za torbu brašna".

Tako je Milijan sačuvao amanet svog oca i slavnog pretka Živojina Rafajlovića, bana Vardarske Banovine. Valjevski privrednici gledaju Milijana sa strahopoštovanjem, a Milijan posmatra estradu sa prezirom.

- Kad me moj prijatelj prof. dr Boško Đukanović upoznao sa Tozovcem i kad je Toza saznao da sam ja autor pesme "Kuće male", rekao je kao iz topa: "Leonardo da Vinči je uradio mnogo slika, ali jedna je Mona Liza".

(Telegraf.rs)