Anđin sevdah: Srceparajuće pesme vesele Sremice

Zavolela je Anđa sevdah još u svom rodnom Karlovčiću, negovala ga i u "Špancu" i na Radio Beogradu

"Kuća mi je na kraj sela gde svi vetri duvaju,

Preporučujemo

a u kući mene moji od momaka čuvaju.

Čuvaju, čuvaju, ne znam od koga,

a u zoru kad se spava eto dragoga.

Vetar duva, pesmu nosi, poznajem je samo ja,

pa me pita kada mogu da ti dođem dragana.

Ja mu pesmom poručujem koju samo on mi zna,

dođi dragi čekaću te dok se majka uspava."

(Dobrivoje Baskić - Miodrag Milutinović)

- To je pesma kojom sam osvojila prvu nagradu publike na Beogradskom saboru 1969. Bio je to moj prvi veliki festival i veliki uspeh za jednog debitanta. Iskreno, kad sam je čula nije mi se dopala, ličila mi na jeftinu tralalajku. Išla sam na probe kao na klanje, nisam verovala u pesmu. Otpevala sam je na festivalu, sišla sa bine i otišla u "Romanitar". Posle sat vremena dođoše po mene da se vratim na binu zbog uručenja nagrade - priča prva dama vojvođanske pesme Anđelka Govedarović.

- Srećom, bio je tu veliki Buca Jovanović da je odsvira i aranžira, da me ućutka i kaže da sam mlada za kritike, da ne tražim odmah velike zalogaje i da za početak i treba da snimim laku i pamtljivu pesmicu. Voleo je Buca i moj glas, a kad je ugledao moje ruke, usledio je savet: "Pazi šta hvatiš tim tvojim prelepim rukama, greota je da ih isprljaš".

Snimia je Anđa nekoliko ploča sa Bucom Jovanovićem, šest pesama, modernih sentiša za to doba: "Dosta je bilo ljubavi", "Stanite godine", "Nežne reči", "Drugarice uteši mi majku"...

- I danas se pitam šta mi bi. To su pesme sa snagom evergrina, a muzički urednici ih nisu razumeli, neki me nisu ni prepoznali ni poverovali da ja pevam Bucine sentiše.

Zavolela je Anđa sevdah još u svom rodnom Karlovčiću, negovala ga i u "Špancu" i na Radio Beogradu.

- Kad sam prvi put polagala audiciju na Radio Beogradu za solistu grupe "Šumadija", pevala sam staru sevdalinku "Devojka sokolu zulum učinila". Pitaju me muzički urednici Bora Ilić i Đorđe Karaklajić kako se zovem, a ja velim: "Ja sam Anđelka, a zovedu me Anđa". Bili su zatečeni kako jedna Sremica peva bosansku pesmu. U stvari, ja sam na svim početnim takmičenjima i priredbama pevala te prelepe pesme iz Bosne. Jednostavno, bilo je to vreme sevdalinki i velike popularnosti bosanskih pevača i u srcu Šumadije. Dešavalo se da se kasno u noć vratim sa turneje, pa svratim u kafanu kod Čačka u kojoj peva Zehra Deović a svira Jovica Petković. Na kraju večerinke, ja povučem stolnjak i napravim krš i lom.

Od svih sevdalija Anđa najviše sluša Safeta, a najviše voli Nedžada.

- Kad sam bila u blagoslovenom stanju, Nedžad je pazio je da moja bebica ne ozebe tokom brojnih nastupa. A kad sam pevala u Tuzli, poslao je svog brata da dođe po mene na ručak. Dočekali me kao svog najrođenijeg, i Nedžadova žena i deca, majka, brat i snaha. Ja se gostim u Nedžadovoj kući, a Nedžada nema, imao koncert u Srbiji. Dočekana sam u porodici Salković kako nikad i nigde nisam bila dočekana.

- Dok je Muzička apoteka išla na radiju, raspištoljavala sam se uz Safeta, lumpovala po kući. Moja ćerka me gledala nekako čudno, znala je da kaže: "Mama, da li si ti normalna, nije ovo četrdeset šesta".

Imala je Anđa i tu retku čast da bude u ekipi pevača naše harmonikaške velikanke Radojke Živković.

- Imala sam i tu čast da snimim njenu poslednju pesmu "Žuti šećer uz oraje". Družile smo se i u zdravlju i u bolesti. Nikad neću zaboraviti kad me voditelj najavi na koncertu, ja prođem pored Radojke na putu do mikrofona, a ona dobaci: "Ajde, goveče moje". Volela me kao svoju kćer, a u šali me sažaljevala: "Imaš tako lepo ime - Anđelka, i tako odvratno prezime - Govedarović. Ajde da ti promenim prezime u Darović". Ja dođem kući, pa to kažem tati, a tata me ubedi da će me bolje pamtiti po onom Govedo, nego po Darović. I ubedi me tata da sam ja jedina na estradi sa prezimenom Govedarović.

Široj javnosti je poznata po veseloj pesmi iz Vojvodine, bećarcima o Loli i Stevi. Anđina muzikalnost se čuje nadaleko. Tako sladak i umilan, a tako prefinjen i školovan glas, prava je retkost u svetu narodne muzike. Anđa peva i slatko i tačno, a to je najteže.

- Svaki šeret iz ravnice može da bude taj lola, sa malim i velikim slovom l. Kad god pevam o loli, nekako se prvo setim Kiće Slabinca. I Kićo je snimao sa tamburašima, nastupali smo na zajedničkim turnejama i u tv emisijama, voleli se kao brat i sestra. Kad se sretnemo ili rastajemo, trebalo nam je tri sata samo da se izljubimo.

(Telegraf.rs)