Mića Teofilović: "U virtuoznost spada i tačnost, a improvizacijama se prikriva neznanje"

Ljubav između Miće i harmonike traje više od pola veka

"Stara kuća, stara kuća, a prozori mali,

Preporučujemo

tu je ona što mom srcu fali.

Sve šareno, sve šareno, od svile i ćilima,

blago onom ko spava u njima.

Spava Mile, spava Mile, i njegovo pile,

Mile s kraja, pile do duvara.

Da zna nana, da zna nana, što zna soba mala,

sve bi sobe pod kiriju dala."

(Mića Teofilović)

Ovo je jedna od najonarođenijih pesama Miće Teofilovića, harmonikaša, pevača, kompozitora, aranžera, sefa orkestra, pedagoga i okorelog zaštitnika šumadijskog narodnog melosa. Ljubav između Miće i harmonike traje više od pola veka. Prvo je učio, a onda i stvarao pesme i kola, isključivo u duhu i ruhu izvorne narodne muzike.

- Rođen sam u Pridvorici kraj Lajkovca, pored legendarne pruge i reke

Kolubare. U mom selu je bilo nekoliko harmonikaša, a moj otac mi obećao da će mi kupiti harmoniku. Sećam se, otišao na pijac, a vratio se bez harmonike. Plakao sam dva-tri dana, otac ode i kupi. 1. septembra 1967. otišao sam na prvi čas harmonike kod majstor "Lisca" u Valjevo. Sviranje i pevanje na harmonici shvatio sam ozbiljno, pa sam svaku pesmu nastojao da skinem tačno, kao sa ploče - priča Mića Teofilović.

- I tako ceo vek, pevam i sviram tačno u originalu, bez nota, iz glave. Nažalost, moje kolege sve češće kažu da nije poenta odsvirati jedno kolo ili pesmu stalno na isti način. Mislim da se tim takozvanim improvizacijama narušava autentičnost pesme i kola, a sa druge strane prikriva se neznanje.

- Dešava se da jednu pesmu snimi njih deset sa različitom melodijom i foršpilom. Poneki ne znaju ni reči, ima tu i mojih ispisnika koji u tzv. novom ruhu osakate pesmu da ne liči na samu sebe. A onda meni kažu da ja sviram pogrešno, jer oni ne znaju original.

U diskografiji i u estradnom udruženju je od 1975. Prvom snimljenom pločom ušao je u narod sa pesmom "Ide Mile putićem i peva". A onda je pobedio i samog sebe pesmom "Pevaj ujko, pevaj rode".

- Nije se moglo zamisliti svadbeno veselje bez te pesme, zapravo kola sa pevanjem. Nije se mogla zamisliti emisija pozdrava, želja i čestitki na radio stanicama bez "Ide Mile". Svirajući i pevajući narodna veselja, pisao sam i komponovao pesme u šumadijskom ruhu, to je moj teren, to je moje podneblje. Ja sam narodu podario pesmu "Pevaj ujko, pevaj rode", a taj narod je prihvatio pesmu kao svoju. Stvorio sam večitu pesmu na kojoj su mi zahvalne kolege, a i vlasnici radio stanica.

- Ima i onih koji "Ujku" smatraju prostačkom pesmom, plagijatom. Čelnici Diskosa su me deset godina odvaraćali od snimanja, govorili mi: "Smejaće ti se ljudi". A danas se u nekom modernom folku snimaju i reči poput "smrad", "gaćice", "ludača", kopile", "kokain"... Jednostavno, ja pevam narodnu muziku, a folirantima prepuštam folk.

Počeo je Mića na prelima i poselima, bilo leto, bilo zima. Svirao je uz vruću proju, sir i kajmak, mučenicu i pečenje kao stimulans, a onda ostajao do zore na igranki.

- Umesto popularnosti i slave, reflektora i kamera, skandala i naslovnih strana, mnogo su mi važniji prijatelji koje stekoh u svakom selu i varoši. U mnogim kućama sam svirao rođenje i krštenje, pa punoletstvo, onda ispraćaj u vojsku, svadbu, pa kad stignu nova deca krug se ponavlja. Postadoh porodični svirač, svirač po kućama.

Iz Mićine umetničke radionice ponikli su brojni harmonikaši i neki novi virtuozi, poput Milana Jovanovića Jabučanca.

- Svakom učeniku sam obezbedio i školu i stipendiju i posao. Čim ga naučim, ubacivao sam ga u svoj orkestar da zaradi neki dinar. Sa mnom je počinjao i Savo Radusinović. Došao je u Beograd iz Podgorice, svirao klavirku, a ja sam ga privoleo pravoj dvojci. I danas su mi zahvalni što sam ih naučio da sviraju tačno.

Mića ne posustaje u svom ortodoksnom izrazu. I dalje svira sa punim orkestrom od desetak ljudi, kako na veseljima tako i u studju, uz dominaciju harmonike.

- Počeo sam i izgurao deset godina sa crnom "Dalapom", drugih deset godina sa belom, mojom čuvenom belkom, zatim sam nastavio sa plavom, a u četvrtoj deceniji sam radio sa crvenom harmonikom. Sve te harmonike su zaslužni članovi mog domaćinstva. Sačuvao sam svako pismo koje sam dobijao od obožavalaca, čuvam i originalne tekstove i zapise samih autora.

- Evo, na primer, pesmu "Jedinac sam u majke" skoro svi pevaju pogrešno: "Ona, ona, nema MILIONA". Kolege molim da dobro načulje uši i poslušaju prvu verziju pesme u izvođenju Milomira Delića: "Ona, ona, nema MINI ONA". Poenta pesme autora Dragana Aleksića je devojka iz patrijarhalne kuće koja nosi duge haljine i ne zaruzuje miniće.

(Telegraf.rs)