Sećanje na Duška Jakšića: Da li je sa romantikom lipsala i romansa?

Duško Jakšić je živeo svoj san na daskama koje život znače. Ali, drukčije je bilo na javi, u posleratnom Novom Sadu

"Moj život je nesrećan bio, a mladost sva tužna i zla,

Preporučujemo

u srcu sam gorčinu krio, za tobom sam čeznuo ja.

Al, jednoga dana te spazih, kad sunce svoj izmeni sjaj,

još malo u sumraku gazim, a tad mi je sinuo raj.

Samo tvoje plave oči preda mnom sjaje,

samo njih u tihoj noći svud vidim ja,

u majskom cveću, u brezama snevam,

ja slutim da sve ću kad vidim tvoja oka dva.

Sve prolazi, bol i tuga, sad u samoći,

gledam tvoje plave oči u noći toj.

Nijednoj još nisam to reko, da ljubavni tišti me jad,

na tebe sam strplivo čeko i ti si se javila tad.

Tu pesmu za tebe ja pevam, jer ti si mi sav život moj,

u snovima tebe ja snevam, u javi mi sja pogled tvoj."

(Miodrag Todorović Krnjevac)

Ovo je pravi kabaretski šlager, bogomdana pesma za Duška Jakšića (1927 - 2009), barda šlagera i romanse. Pesmu su pevali i snimali mnogi, a malo je poznato da je pesmu komponovao otac narodnjačke ćirlice Mija Todorović Krnjevac.

- Ovu pesmu sam zavoleo još na prvim igrankama u oslobođenom Beogradu. Pevao sam je, misleći da je prepev nekog svetskog šlagera. A onda, na snimanju jedne od brojnih emisija "Veselo veče", upoznah Miju Krnjevca. Novokomponovana narodna muzika bila je tada u povoju, ali je rađena u duhu izvorne muzike - pričao je Duško Jakšić u mojim radio emisijama.

- Krnjevčeve pesme su bile baš u tom tradicionalnom ruhu, osećao sam da su naše, domaće. Snimao sam u Radio Beogradu i u "Pozorištu u kući" i mnogo ćiriličnije pesme, a ovu Mijinu snimih 1972. godine uz aranžman tada nadolazećeg Borisa Bizetića.

Tokom duge i uspešne karijere Duška Jakšića ne zna se šta je prevagnulo: pevanje ili gluma. S namerom se otisnuo u glumce, a u muzičke vode zaplovio sasvim slučajno.

- Ja sam i preživeo sasvim slučajno, pošto sam kao sedamnaestogodišnjak gurnut na Sremski front. Hteo sam pošto-poto da budem glumac, ali kako se u Beogradu još nije otvorila Pozorišna akademija, od 1946. do 1948. pohađao sam solo pevanje. Za to vreme moj stariji brat Đura Jakšić - kasnije čuveni dirigent - već se uveliko bavio muzikom, studirao u Češkoj.

- Dok smo se ja i brat bavili teorijom i praksom muzike, stiže mi tetka iz Slavonije i lakonski primećuje: "Eh, šta prokleti rat učini od čoveka". Tetkino zapažanje samo je ubrzalo moj naum da upišem Pozorišnu akademiju. Diplomirao sam u klasi profesora Bojana Stupice, dobio angažman u Novom Sadu, zaigrao Marića u "Pokojniku", dr Milera u "Dubokom plavom moru", Pehelja u Zilahovim "Pajacima".

Duško Jakšić je živeo svoj san na daskama koje život znače. Ali, drukčije je bilo na javi, u posleratnom Novom Sadu.

- Bili su to dani oskudice. Zbog male plate u pozorištu počeo sam da pevam narodne pesme na Radio Novom Sadu, ne baš uspešno. 1954. prelazim u Beogradsko dramsko pozorište, uveren da sam definitivno raskrstio sa pevanjem. Ali, nešto mi se nije dalo da pobegnem od muzike.

- 1955. odlazim sa novinarom Bogdanom Dečermićem u klub "Borbe". Bilo neko drugarsko veče, svirao sekstet Duška Radetića. Na vrhuncu zabave zamoliše me da se latim mikrofona. Otpevah "Noćas nisu sjale zvezdice na nebu", pesma je stizala pesmu, i tako sve do jutra. Pred zoru, Duško Radetić predloži da odemo u radio i napravimo snimak. Posle neprospavane noći, onako bunovan, s nogu, snimih pesmu, ne sluteći da je to snimak za moju prvu ploču. Ubrzo sam upoznao kompozitora i dirigenta Žarka Petrovića koji mi ponudi pesmu "Sve moje jeseni su tužne". Više nije bilo dileme - i da sam hteo, nisam mogao da pobegnem od muzike.

Tako je Beograd dobio svog idealnog reprezenta u glumi i u muzici - visokog, elegantnog, šarmantnog, obrazovanog - sa markantnim glasom koji je ženski svet dovodio u ekstazu.

1958. krenulo je vreme festivala. Na "Opatiji" je pevao desetak godina zaredom, na "Beogradskom proleću" je nizao nagrade. Počeo je i sam da piše i komponuje. Sa svojom "Julijanom" osvaja tri glavne nagrade na "Opatiji", a sa "Čergama" na "Proleću" osvaja celu Jugu.

- Bile su to godine kada sam dobijao ogromne količine pesama i pisama iz svih krajeva sveta. U tim pismima bilo je hiljada bračnih ponuda, ali i hiljada divnih melodija i tekstova. Jedan takav tekst poslao mi je Ljubodrag Despotović iz Foče. Odmah sam obećao čoveku da ću komponovati pesmu na njegov tekst. Tako su nastale "Čerge".

- Sličan uspeh sam postigao i sa tekstovima Đorđa Marjanovića "Beograde, Beograde" i "Otišla si sa lastama". Ohrabrio sam se i sam da pišem, napisah i snimih "Mariniku". Zadrmao sam Jugu i pomislio da je moj Beograd, sa prvim minićima i vespama, rame uz rame sa Parizom i Londonom.

I kad je zakoračio u pozne godine zračio je optimizmom i gospodstvom. Pod naletom "dvesta na sat" kulture povukao se sa scene sa gorkim osećanjem poraza lepe muzike.

- Prisustvujemo nepravednom i skoro potpunom potiskivanju pravih muzičkih vrednosti. Romansa i gradska pesma je bila obavezan repertoar i u Skadarliji i u najzadimljenijoj krčmi. Romansa je danas proterana i iz Beograda. I moj Beograd, kome sam ispevao himnu, prihvata neku instant i jeftinu muziku. Tzv. novokomponovana muzika počistila je i pravu narodnu i pravu zabavnu muziku. Zavladao je trend kič najnižeg ukusa, i što se tiče teksta i što se tiče muzike. A šta tek reći o pevačima? Orijentalno iživljavanje i trileranje ubijaju nacionalni muzički identitet. Zato i nema pevača sa stilom i harizmom, većina se kuva u istom loncu, a rezultat je neki bućkuriš bez mirisa i ukusa.

(Telegraf.rs)