Preminuo Đuro Boljanović, tekstopisac legendarnih pesama (PLEJLISTA)

Đuro je napisao: "Žena prijatelja mog", "Voli me danas više nego juče", "Kad se smiješ mila kćeri"...

"Mila moja kćeri život je pred tobom,

Preporučujemo

zato pazi dobro šta činiš sa sobom,

u životu hrabra i oprezna budi,

život ti je čudan, još čudniji ljudi.

Kad se smiješ mila kćeri, smijaće se s tobom svi,

a kad budeš zaplakala, plakaćemo ja i ti.

Sve što jednom prođe više se ne vraća,

svaku svoju grešku čovjek dvaput plaća,

a za ljubav kćeri neko davno reče,

čas je santa leda, čas ko vatra peče.

Na kraju zapamti život tajnu krije,

koju dosad niko još otkrio nije,

sve što sad ne znadeš mi stariji znamo,

kad budeš odrasla, kaz'će ti se samo."

(Žarko Pavlović Valjevac - Đuro Boljanović)

Ova pesma ne učestvuje u trci za lajkove i jeftinu popularnost. Snagom svojih stihova ovekovečila je Nedžada u princa lakih nota, a svog pesnika Đuru Boljanovića u tekstopisca specijalizovanog za narodnjake sa naravoučenijem.

- Da se razumemo, ja ne pišem tekst, ja pišem poeziju. Zvuči mi rogobatno kad me neko predstavi kao tekstopisca, to spušta nivo mojih stihova. Tekstopisac je inspektor koji sačini zapisnik ili novinar koji pošalje izveštaj sa nekog događaja - pričao je Đuro Boljanović u mojim radio emisijama.

- I Nedžada Salkovića pogrešno predstavljaju kao "princa sevdalinke". Upoznah ga kod Radojke Živković, naše velikanke sa kojom sam snimio moje prve stihove "Voli me, voleću te", "Voljeni grade moj". Nedžad je i tada uglavnom pevao neke lake note, mnogo više nego bosanski sevdah. Sazrevao sam uz Radojku i Nedžada, uz njihovu nežnost i gospodstvo.

- A onda sam posmatrao kako rastu moja deca, ćerka Ljiljana i sin Zoran. Tako su nastali možda i moji najmudriji stihovi: "Kad se smiješ mila kćeri smijaće se s tobom svi, a kad budeš zaplakala plakaćemo ja i ti" i "Sine, sine, naša uzdanice, očeva nado, majčina zenice, sa razumom srca vladaj, dobro čini i dobru se nadaj, sine, sine moj".

Mnogo puta sam na radiju rutinski izgovorio najavu: Pesmu "Voli me danas više nego juče" napisala su Braća Boljanović. A onda upitah i sebe i slušaoce mojih emisija: da li jednu pesmu pesmu mogu da napišu dva čoveka, makar bila i dva rođena brata?

- To je lako objasniti. Ja sam pesme u početku pisao i potpisivao sam. A onda je sa popularnošću Braće Bajiić sinula ideja da u pisanje uključim i mog starijeg brata Iliju. Otišao sam u tadašnji SUMAJ i dao izjavu da Iliju priznajem za koautora svih mojih napisanih i objavljenih pesama. Moj brat Ilija i ja pišemo sasvim različitim stilom, potpuno smo različiti, što je isključivalo mogućnost zajedničkog rada na istoj pesmi.

- Ilija je pre mene počeo da piše, a ja sam se relativno kasno latio pera. Moja ljubav prema poeziji potiče iz kratkih pantalona, iz Orahovca gde sam rođen u izbeglištvu, iz Danića kod Gackog odakle su moji. Čim sam pošao u školu, upijao sam epiku. Onda sam se zarazio fudbalom, dogurao do kapitena podmlatka i prvog tima Poleta. Da ne beše povrede kolena i ruke, ko zna gde bih završio.

Đuro Boljanović (1940 - 2021) je pesnik bogatog životnog i radnog iskustva, majstor mnogih zanata, vlasnik pet diploma.

- Završio sam Srednju mašinsku školu "Petar Drapšin", najjaču tehničku školu u bišoj Jugi. Stekao sam pet diploma: Kv mehaničar, VKV mehaničar, mašinski tehničar, profesionalni šofer i inženjer zaštite na radu. Posle 35 godina staža u Politici otišao sam u zasluženu penziju, a iz poezije mi se još ne ide. Na liriku sam prešao tek od sedamnaeste godine, od prvih ljubavi, na temeljima Dučića i Rakića.

Đurine stihove komponovali su najveći kompozitori narodne muzike: Ljubo Kešelj, Buca Jovanović, Radojka Živković, Danilo Živković, Petar Tanasijević, Radoje Mitrović Barajevac, Ilija Spasojević, Miki Mitrović, Žarko Pavlović Valjevac, Meho Puzić... Milioni ljudi se prepoznaju u Đurinim stihovima, a Đuro ostade anoniman, utopljen u sićušan potpis na nekom nosaču zvuka, retko kad punim imenom i prezimenom, često puta samo inicijalima.

- Kad sam oženio moju veliku ljubav, moju Olgu, šest godina mlađu od mene, pitao sam se "da li ćeš me i sutra voleti, kao što me draga voliš sada". Tako je nastala možda i moja najslušanija pesma.

- Kad je na radiju krenula pesma "Voli me danas više nego juče", moj kolega iz Politike odvrne radio do daske. Moja šefica primeti: "Bože, kako je svet mali. Moja drugarica je dobila narukvicu od jednog generala na kojoj na francuskom piše: "Voli me danas više nego juče".

Najsnimaniji Đurin tekst je "Kako da te sutra zovem". Snimali ga, zasad: Toplica Ranisavljević, Sefadin Imeri, Ljubo Kešelj, Sena Ordagić, Marinko Rokvić.

- Po povratku iz vojske, sa odsluženja mornarice u Puli, napisao sam moje najemotivnije pesme, moje ubitačne sentiše: "Kako da te sutra zovem", "Što mi pružaš ruku na rastanku".

U Đurinim pesmama ima i zavičajnih, i potresno emotivnih i duboko misaonih momenata.

- Taj starinski narativ nasledio sam od moje majke Đurđe. Znala je da nam pevuši pesme iz naše kolevke, Crne Gore i Hercegovine. Znala je više i od onih najnačitanijih. Zato je i meni posle svih milionskih tiraža i uspeha mojih pesama, najdraže priznanje običnih ljudi: "Našao sam sebe u tvojoj pesmi".

- Kad sam dobio stan od Politike, moj otac je došao, duboko uzdahnuo i rekao: "Sine, nikad srećniji i nikad tužniji nisam bio. Da mi je neko rekao da ćete otići od mene, iz naše straćare, ne bih verovao. Najsrećniji sam što u ovoj kući više neće biti bronhitičnih".

- Sutradan sam ocu napisao pesmu: "U mojoj kući kraj slavskog stola, dok sveća tinja, tišina vlada, u starom ramu napuklom do pola tvoja me oče slika gleda sada. Dok nemo oče pred slikom stojim, drhtava ruka prašinu skida, uvek isti, sa osmehom svojim, gledaš me toplo sa hladnog zida".

Na nekim izdanjima potpisan je samo Đuro (Nedžad Salković "Kad se smiješ mila kćeri", Boro Drljača "Sine, sine", Milena Plavšić "Čašu mi tugom nalijte", Saša Matić "Rastanak", Marinko Rokvić "Ukrašću zori rumen", "Prestaću da te volim kad budem prestao da živim", Vera Ivković "Čuva ovce kraj gore devojče", Lepa Lukić "Ne mogu srce da lažem", "Joj, mangupčiću moj", "Vratite mi ljubav moju", Mira Vasiljević "Moj dragane, moj bekrijo", Šerif Manko "Ne znam kad ću majko doći"), a na većini Braća Boljanović (Mitar Mirić "Voli me danas više nego juče", Meho Puzić "Žena prijatelja mog", "Srećan sine put", "Misli svako da je meni lako", "Ništa lepše od ovih godina", Ljubo Kešelj "Nisi sejo list bez gore", "Što mi pružaš ruku na rastanku", "Svud se dičim što na baba ličim", Vida Pavlović "Verovah mu i što nisam smela", Zorica Brunclik "Sreća su i tuga dva najbolja druga", "Merima Njegomir "Mezimica", Sefadin Imeri "Kako da te sutra zovem", Mile Kitić "Sanjam li to možda ljudi", Dušica Bilkić "Starim putem opet dođi", "Jorgovan", Ljubomir Đurović "Ej, da mi je, da me želja mine", Saveta Jovanović "Dođi brate da dočekaš svate", "Nasmeši se majci sine", Sneža Đurišić "Čini mi se, čini", Miljko Vitezović "Svega mi je kuća puna", Šeki Turković "Tajna nije tajna", Milija Stanković "Otišo si u svet zbog nje sine", Toplica Ranisavljević "Dođi po svoj deo bola", Goca Stojićević i Radiša Marković "Oj devojko jadom jadovala", "Boluj dragi, al' nemoj umreti"). Đuro se specijalizovao kao tekstopisac Ljube Kešelja, a Ilija je preferirao Bucu.

- Ja sam obožavao Bucine pesme, te njegove simfonijske aranžmane. Bio je veoma strog kad je tekst u pitanju. Pročita tekst i kaže prepravi ovo, izbaci ono. Ali, ja nekako više volim da napišem nove stihive nego da krpim stare.

Uneo je Đuro u i posebnu metriku u narodnu muziku. Napisao je i stihove za prvu novokomponovanu rumbu "Žena prijatelja mog".

- Pisali smo i klasične strofe u osmercu, desetercu, dvanaestercu. Voleo sam i eksperimente: prva dva stiha se rimuju, treći stih je poseban sa manjim brojem slogova, pa još dva koja se rimuju. Pisali smo i tzv. razlomljive strofe, dvanaest sa sedam slogova, deset sa osam slogova, da bi muzika došla do izražaja. Naši tekstovi su pobuđivali kompozitora da na prvo čitanje pišu melodiju.

- U "Lipovačkm noćima" upoznao sam Meha Puzića i Ljuba Keselja. Pričao mi je Meho kako je vezan za majku, za ženu. Kasnije je dolazio kod mene, oslobodio se, pa došao u moju kancelariju u Politici i tražio da mu napišem pesmu kad se muškarac zaljubi u ženu prijatelja svog.

Pisao je Đuro i pesme koje nisu za pevanje. U mikrofon Muzičke apoteke izgovorio je i posvetu samom sebi:

"Snovi mi se svi od reda ruše, do pepela ja sam izgoreo,

lako ću se rastati od duše, ne voli me ko me je voleo.

Duša mi se na počinak sprema, oči mi se tvoje priviđaju,

sve je isto samo tebe nema, kao nekad u mom zagrljaju.

Kad bi mogla prošlost da se vrati, da vaskrsnem iz svoga pepela,

voleo bih kad bih mogo znati, da li bi me ko nekad volela.

Objaviću priču pokajanja, dnevnik tuge, srce koje greši,

put od sreće pa do posrtanja, neutešnog niko ne uteši."

Đuro Boljanović, redak pesnik među tekstopiscima, preminuo je 9. februara 2021. u Beogradu. Ovu vest nije objavio nijedan medij u Srbiji. Od pisca ovog teksta zaslužio je makar ovoliko.

(Goran Milošević)