Moma Jovanović i njegova "Ciganska salata": Jedan od prvih razbijača na harmonici (PLEJLISTA)

Posle Momine svirke harmonika je obično završavala na remontu. Momina svirka se nije mogla zamisliti bez rasturanja hamonike

[tinypic

- Izgleda da je moja vrela ciganska krv proključala na harmonici. Moj otac Žika Gurbet je vrhunski harmonikaš i moj najveći majstor, moja majka Krista je pevačica.

Preporučujemo

- Ja ne izgledam kao Rom, ali moja duša je romska, takva mi je i svirka. Naravno, u mom repertoaru dominiraju i srpske pesme. Na mojim nastupima po Evropi ponosno sam svirao u srpskoj narodnoj nošnji - priča Momir Moma Jovanović, Prva harmonika Jugoslavije iz 1985.

Moma Jovanović je rođeni Obrenovčanin, iz legendarne Muzičke kolonije. Porastao je uz violiniste, a harmonike se latio tek kad je sa ocem otišao u Nemačku.

- Sa 14 godina sam otišao u Nemačku i počeo sa ocem da sviram i vežbam harmoniku. Imao sam sreću da baš tih godina Mija Krnjevac osnuje u Minhenu svoj studio "Mijaton". Krnjevac me usmerio, pokazao prstored, zarazio svakodnevnim vežbanjem. Po povratku iz Nemačke upoznajem Dragana Aleksandrića i prvi put sviram u studiju na ploči Tome Jovanovića i čuvenoj pesmi "Svud me diraj, al' u srce nemoj".

- Ubrzo odlazim u Sarajevo gde upoznajem Vidu Pavlović, njenog prvog muža Branka i harmonikaša Milorada Todorovića. U Sarajevu sam bio prava atrakcija na dugmetari, u okruženju sve samih klaviraca.

U rodnom Obrenovcu bio je podmiren sa svh strana kad je muzika u pitanju. Odrastao je u okruženju legendarnih majstora: Buca i Veroljub Jovanović, Aca Šišić, Milanče Radosavljević, Milivoje Stefanović Macan, Boja Vasić, Boban Voz, Slavoljub Piromanac.

- Kad sam u "Lipovičkom cvetu" upoznao Kvaku i Hanu Džemidžić, rekoh ocu posle vojske: "Ne vraćam se više u Nemačku". Kvaka me poziva u Orahovac, u njegov rodni grad da ga pratim na harmonici. Bila je to jedna od mojih prvih velikih tezgi, na koju bih otišao i džabe sa takvom legendom.

- Osamdesetih sam formirao i svoj orkestar "Maratonci": Boban Voz violina, Joca Balja orgulje, Fric gitarista, Jane bubnjar. Naš maraton je podrazumevao da prvu pauzu pravimo posle deset sati.

Jedno od Mominih najubitačnijih i najskupljih kola nastalo je na romskoj svadbi u Italiji.

- Posle tri dana naporne svirke na romskoj svadbi u Milanu sednem i zaspim na stolici. Ujutru me budi domaćica, hoće muziku, a ja ne znam gde se nalazim. Kad sam se požalio na umor, domaćica mi reče: "Sad ću ja da ti napravim jednu lepu cigansku salatu".

- To kolo je kombinacija ruskog štima "Farkaš" i romskih violina iz Mađarske, Obrenovca i Banata. Devojka i mladić se uhvate, pa igraju u mestu jedno veselo kolo.

Jedno od svojih najprestižnijh kola posvetio je majci i nazvao ga "Kristina Rumunčica".

- Celu porodicu sam uneo u svoja kola. Moja majka je iz Ratara, pa joj posvetih moje prvo kolo i nazvah "Ratarevo". Ocu sam posvetio "Žikin merak", a kad sam savladao razliku između vlaške i rumunske muzike snimio sam "Kristinu Rumunčicu". Bio sam i malo ličan, pa na mojoj prvoj singlici snimih "Momino kolo".

Prvu ploču sa svojim autorskim kolima snima 1977 za produkciju Diskos. Sredinom 80-ih snima i dva albuma za PGP sa virtuoznim kolima. I sami nazivi Mominih kola govore o njegovoj muzičkoj svestranosti: "Ciganska salata", "Ciganski zemljotres", "Ciganska šestorka", "Paris in the night", "Štipsko oro", "Vlaški nemir", "Kristina Rumunčica", "Bulbuldersko mangupsko", "Fatin merak", "Wan der henzel", "Uragan", "Žikin merak", "Spomenkino"...

Jedan od Mominih uzora je i Mile Bogdanović, gospodin i legenda, doajen gradske pesme i romanse. Imao je čast da upozna i Gezu Verebeša, legendarnog violinistu, uz koga zavole muziku mađarskih Cigana.

- Pitali su se kako jedan muzički nepismen harmonikaš može tako dobro da svira mađarsku muziku. Sa mojim majstorom Žikom Ćirkovićem iz okoline Kruševca usavršio sam bugarsku, makedonsku, rumunsku muziku. Majstor Žika se rano otisnuo u svet, najmanje svirao srpsku muziku, a doktorirao na svetskoj muzici.

Posle Momine svirke harmonika je obično završavala na remontu. Momina svirka se nije mogla zamisliti bez rasturanja hamonike.

- To se dešavalo naročito na vašaru u Grockoj, Vrčinu i Ripnju, kasnije i u kafanama i na romskim svadbama. Jednostavno, to je sila koja iz mene izlazi, spontano i nekontrolisano. Ni legendarni Bata Kanda nije svestan šta sve priča dok svira, ni ja nisam svestan šta se sve trese na meni i u meni. Jedno kolo ili pesmu mogu i milion puta da odsviram, ali nikad isto.

- Krajem 80-ih sam ušao u mašinu romskih svadbi i veselja. Bile su to godine potražnje za mnom, kad se Romi iz Austrije, Italije, Francuske vrate kući na letovanje ili prave dernek po Evropi.

Vrhunac Momine karijere je titula Prve harmonike Jugoslavije u Sokobanji i višegodišnje učešće na Poselu na Kalemegdanu.

- Bile su to godine kada sam nastupao kao solista na Poselu na Kalemegdanu. Tu me upozna Doca Ivanković, odvede u PGP i preporuči za festival. Naravno, otišao sam kod majstor Buce Jovanovića da mi da program. Majstor Buca je znao moju ljubav prema svetskoj muzici pa mi reče: "Sviraj sve sem mojih tugovanki".

- Vežbao sam po Bucinom programu i pojavljujem se na Poselu kao kandidat za Prvu harmoniku Jugoslavije. Vežbao sam mesec dana po deset sati. U finalu sam svirao šest minuta, ako prekoračiš sledi diskvalifikacija, ako sviraš kraće dobijaš penale. A onda čudo: 1985. postajem Prva harmonika Jugoslavije odlukom žirija kojim su predsedavali Jovica Petković i profesor Nikola Rackov.

Nekad se slušanost merila brojem želja i čestitki na najslušanijim radio stanicama, a danas se meri lajkovima na Jutjubu. I pored virtuoznih kola sa desetinama svetskh motiva, Momin najgledaniji klip je dvominutni isečak iz "Šoder liste", snimak živog nastupa u kafani.

- To sam ja u akciji, sa svojim orkestrom, pevačicama i igračicama. Tresemo se kao da smo prikačeni na trofazu. Mnogi me pitaju ko to igra, misle da je Šikica. To je Šemsa Zahirović, igra strasno, baš onako kako ja sviram. Krajem osamdesetih to je bilo nešto nenormalno, ljudi su vrištali od smeha, a danas je to uobičajen način sviranja, niko se više tome ne smeje.

(Telegraf.rs)