Sefadin Imeri Sefer, ekskluzivno za Muzičku apoteku: Kako da te sutra zovem (PLEJLISTA)

"Sad živim sam sa svojom harmonikom, dragim Bogom i prijateljima. Izgubih Jugu, najlepšu zemlju na svetu, ostadoh i bez najbližih, jedino me glas mnogo dobro služi"

"Kako mi je, ja i srce znamo, u svom bolu postali smo jači,

Preporučujemo

u životu s tobom susret samo mogao bi mnogo da mi znači.

Kako da te sutra zovem kad te budem s drugim sreo,

kada nisam još u duši naš rastanak preboleo.

Nekad sam te svojom srećom zvao, sve si bila životu mome,

sad sam ptica polomljenih krila jer ne vredim ništa srcu tvome.

Kad te sretnem srce će ko strune da zadrhti iz dna duše moje,

veruj draga neću da te kunem, beše srećno dok je bilo tvoje."

(Ljubo Kešelj - Braća Boljanović)

"Kako da te sutra zovem" je jedna od najskupljih i najsnimanijih pesama u istoriji narodne muzike. Snimali je Toplica Ranisavljević (pod nazivom "Kako mi je srce i ja znamo"), Ljubo Kešelj, Sena Ordagić, Marinko Rokvić. Ipak, pobedila je vreme samo verzija Sefadina Imerija Sefera iz 1979.

Kako su godine prolazile, Sefer je zaboravljen, sahranjen čak i od svojih kompozitora, a pesma se sve više slušala, nagurala milionske preglede na Jutjubu, zacarila na veseljima. "Kako da te sutra zovem" živela je i u Muzičkoj apoteci, za razliku od njenog davno "oplakanog" pevača.

A onda, pre nekoliko dana, upita me gospodin Anto Škoro, verni pratilac Muzičke apoteke, da li mi nešto znači Sefadin Imeri i da li sam raspoložen da ga ugostim u mojoj emsiji. Iskreno, obradovah se još jednom živom u moru upokojenih.

Na početku razgovora sa srcelomcem iz Doboja imadoh dilemu iz naslova njegovog večitog hita - kako da ga zovem?

- Ime mi je Sefadin, prezime Imeri, a nadimak Sefer. Moj otac je iz Gostivara, a majka iz Doboja. Upoznaše se kao mladi udarnici na izgradnji pruge Šamac-Sarajevo, zavoleše, izrodiše nas devetoro braće i sestara. Svi smo muzikalni, a posebno brat Refik koji je i mene zarazio muzikom.

- Gledao sam u bratove prste, zavoleo harmoniku, uskladio pevanje i sviranje. Oduvek sam maštao da budem sam svoj majstor, da na veselju ne zavisim od harmonikaša. Kao klinac sam upijao pevače sa "Ilidže". Dragi Bože, pojavi se Nedeljko Bilkić u belom odelu, eto mog idola! Posle zavoleh Safeta i Šabana.

Pevao je mali Sefer po dobojskim mahalama, vrebao priliku da se javno pokaže i na nekom takmičenju.

- 1969. godine, kao četrnaestogodišnji dečak, pobedio sam na takmičenju za Prvi glas Doboja. Ljudi, pa to je za mene značilo više nego da sam prvi u Jugi. U mom kraju svi pevaju, sem desetak gluvonemih.

Od Bosanca se možeš svemu nadati, pa i da komponuje i zapeva šumadijsku pesmu najlepše na svetu.

- Moj zet me upoznao sa Ljubom Kešeljom. Probao me jednu strofu i rekao radićemo ploču. U prvi mah nisam poverovao, čuo sam od mnogih kompozitora ono čuveno "čućemo se". I stvarno, zove me Ljuba telefonom i odlazim u "Košutnjak" na snimanje. Dok sam snimao imao sam utisak da nisam živ, a kad sam prvi put čuo sebe na snimku pitao sam se da li sam to ja.

Seferove pesme orkestarski i aranžerski zvuče kao narodnjačke simfonije. Ovog skromnog čoveka teško pamtljivog imena pratili su orkestri Novice Negovanovića, Dragana Kneževića, Ljube Kešelja, Tomice Miljića, Ace Stepića.

- Sve su to asovi, a ja srećan što sam imao privilegiju i čast da me prate. Omađijan sam svirkom Novice Negovanovića, eh, da mi je znati onako svirati. Baš tih godina kada sam snimao sa Novicom formirao sam svoj bend, nas tri brata, dve harmonike i bas. Bilo mi lepo u mom kraju, tako da nisam razmšljao o karijeri u Beogradu.

- Zacarili smo pet godina u kafani na auto-putu Sarajevo-Doboj. Sećam se, jedno veče dođe Jovica Petković. Mi sviramo uvertiru, Jovica oborio glavu na sto i kad završismo reče: "Momci, svaka vam čast".

Imao je Sefer vrhunske pesme i autore, šefove orkestara i producenete. Falila mu je samo reklama, kratko i pamtljivo ime, i poneko zrnce sreće.

- Snimio sam pet ploča za Jugodisk, prakatično bez ikakave reklame. Snimili smo u nekom parku samo jedan džinglić od nekoliko sekundi, jedan kadar bez tona. Uradili su mi i dva postera i dvadesetak sličica.

Diskografska karijera Sefadina Imerija trajala je kratko (od 1979. do 1982.) i stala je na četiri singla i jedan album Jugodiska. Ipak, na tako malo nosača zvuka ima mnogo lepih i nedovoljno iskorišćenih pesama, ima jedan večiti i mnogo potencijalnih hitova: "Kako da te sutra zovem", "Ti si žena koja me osvaja", "Došla si mi posle tol'ko leta", "Sreo sam je u malom kafiću", "Sto raskršća i sto staza", "Ostao sam dužan ljubav jednoj ženi", "Ovo je treća godina bez tebe", "Ne pitaj me kuda puti vode", "Niko nije sličan meni", "Ostala si u sećanju mome", "Sinoć sam te video sa drugim" (pesma šabanovskog stila), "Odlazi jedna ljubav"...

- Snimio sam i nekoliko trajnih snimaka uz tamburaški ansambl za arhivu Radio Sarajeva: "Zarasle su staze moje", "Bulbul pjeva okolo Mostara", "Na đerđefu vezak veze Fata".

- Snimio sam i ceo album sa pesmama Mileta Basa ("Rekla si mi da ne volš zimu", "Ne spominji oči plave") koje nikad nisu objavljene zbog Miletovog sukoba sa Diskosom, a koje su kasnije snimili udarni pevači Južnog vetra. Jednostavno, nije me htela ni sreća. Kad god sam dobijao dobru pesmu, tu pesmu su iste godine ili malo kasnije snimali popularniji pevači.

Brige i tuge izboraše Seferovo lice, al' kad pesma krene sijaju mu oči lepše od svetala beogradskih.

- Posle svega, živ sam i zdrav, hvala dragom Bogu. Ostavio sam neki pečat u vremenu, iako znam da sam mogao i mnogo više. Predlagali su mi prijatelji da promenim ime, nisam hteo ni da čujem, to sam što sam. Zadesi nas i ovaj prokleti rat u Bosni, jedva izvukoh živu glavu. Ostadoh bez sina jedinca i supruge, sahraniše me živa.

- Sad živim sam sa svojom harmonikom, dragim Bogom i prijateljima. Izgubih Jugu, najlepšu zemlju na svetu, ostadoh i bez najbližih, jedino me glas mnogo dobro služi. Sviram i pevam za društvo, otpevam i poneku tezgicu. Hvala Muzičkoj apoteci na ovom razgovoru, srce mi poraslo za tri broja.

(Goran Milošević)