Maestro Zoran Pavlović Boćinac: Sevdah je najlepši most između Bosne i Srbije (PLEJLISTA)

Iako je rođen "u cveću livada", Boćinac je u svom izrazu spojio Šumadiju i sevdah

"Teško je ljubit' tajno, kad to ne sme biti javno,

Preporučujemo

kad to ne sme niko znati, samo dušo ja i ti.

Oči tvoje čarne boje zanele su srce moje,

zanele su srce moje, oči tvoje varljive.

Ja ti ljubljah usne bajne, al' to behu naše tajne,

al' tu tajnu svako voli, pa i dušo ja i ti."

(narodna - obrada Zoran Pavlović Boćinac)

"Teško je ljubit tajno" je rajska pesma iz zemlje Srbije. Doživela je stotine obrada i izvođenja u starogradskom i narodnjačkom ruhu. Jednu od poslednjih obrada načinio je maestro Zoran Pavlović Boćinac.

- Otpevao sam je na svoj način, ne odstupajući od melodije. Malčice sam joj "dao gas", u startu je "pošećerio", promenio foršpile, tek toliko da ne bude ravna - priča Boćinac za Muzičku apoteku.

Zoran Pavlović Boćinac je dete Šumadije, višedecenijski harmonikaš, pevač, kompozitor, aranžer i šef orkestra.

- Moja zadnja pošta je Gruža, selo Ljuljaci, između Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Kad dođem u Ljuljake plačem, kad pođem iz Ljuljaka plačem. Što kaže moj majstor Jovica Petković - tu mi je pupak odsečen. A onda je krenulo putešestvije: dve godine Kragujevac, dve godine Milanovac, četiri godine Beograd, dve godine Sarajevo, a zadnjih godina se skrasih u Kraljevu.

- Nadimak sam dobio po pradedi Boći, klanetisti. Inače, klanet je instrument sličan klarinetu. Boća ie imao svoju ekipu svirača i gde oni udare, tu trava ne niče, i kad sviraju, i kad pevaju, i kad piju, i kad se biju. Moj pradeda je bio rastom omanji, a nenormalno jak čovek. Za opkladu se rvao sa mečkom na vašaru, i oborio je.

- S druge strane, moj deda je imao neke druge kvalitete. Bio je jako mudar i retko pismen čovek u to doba. Bio je glavni otkupljivač stoke, mleka i pšenice u zadruzi. Ja tek počeo sa prvim svirkama, stigli prvi bakšiši i čašćavanje društva po kafanama.

- Bilo mi čudno kako za sedam dana ne mogu da potrošim ono što za dan zaradim. A moj deda to gleda pa mi veli: "Zorane, čuvaj te pare! Doći će vreme kad će imati šta 'oćeš, a nećeš imati zašta da kupiš". Tad sam mislio da deda lupa, sad vidim da je bio vidovit.

Mnoge veštine i mudrolije koje je nasledio od svojh predaka pretočio je u svoj muzički izraz. Naučio je da harmonikom i šapuće, i zajeca, i uzdiše, i cvrkuće i dijuće.

- Stalno sam nešto pevušio i zviždukao, pa mi deda u jednom momentu kupi harmoniku. U to vreme su svi harmonikaši i pevali. Oni koji su samo pevali, bili su uglavnom radio pevači. Kad sam počeo da sviram sa orkestrom, vodio sam samo pevačicu. Ja sam pevao, Žika Antić, poznat kao Žika Truba, je svirao gitaru. To je moja prva ekipa.

Iako je rođen "u cveću livada", Boćinac je u svom izrazu spojio Šumadiju i sevdah.

- Mnogi se čude što se sevdah više sluša u Srbiji nego u Bosni. Na kraju krajeva, neke od najlepših sevdalinki kompomovali su i napisali Srbi i autori iz Srbije: Rade Jovanović, Dragiša Nedović, Mića Stojanović, Radojka Živković, Novica Negovanović, Jovica Petković. Sevdah je najlepši most koji povezuje Bosnu i Srbiju.

Učio je Boćinac od najboljih majstora: Dragana Aleksića, Jovice Petkovića, Novice Negovanovića.

- Jovica Petković je moj idol i drugi otac. Moj san se ispunio kad me otac doveo u Sarajevo da učim harmoniku kod Jovice Petkovića. Otac me nahvali pred legendarnim virtuozom, govoreći mu kako već sviram njegova kola. Jovica mi dade njegovu tešku dugmetaru i reče: "Sviraj!".

- Ja počeh nešto izvorno, šumadijsko, a Jovica posle prvih taktova primeti: "Eh, tako i ja nisam znao kad sam došao u Sarajevo". Pospešio je moju ljubav prema harmonici i naučio me šta je to stilska prepoznatljivost.

- Jovica Petković - to je priča o Smederevcu koji je došao u Sarajevo sa četiri razreda osnovne škole i postao šef Narodnog orkestra RTSA. Od majstora sam naučio šta je to stilska prepoznatljivost.

- Dragan Aleksić iz Mrčajevaca je genijalan harmonikaš. Kad ne svira on je domaćin čovek, zemljoradnik, traktorista, kombajner. Sećam se, odemo da ga slušamo u kafani i ponesemo magnetofon da ga snimamo. U pauzi, sedne za sto, počne da trlja prste i da nam se jada: ".ebo ga bog, vuk'o sam neko žito ceo dan, ne mogu da sviram, bole me ruke".

- Ja ga upitah: "Majstore, kako tek svirate kad ne vučete žito?" Dešavalo se da dođe u studio na snimanje, pa zaboravi pesmu ili kolo. Tada bi na licu mesta smišljao novo kolo i novu pesmu i žurio u studio da ne zaboravi.

- Novica Negovanović je moj šumadijski idol, mislim da znam svaku njegovu pesmu. Kad je Novica bio na vrhuncu, ja sam tek ulazio u diskografiju i imao čast da sviram na pločama njegovih pevača.

Boćinac je dobitnik stotina nagrada i priznanja za doprinos očuvanju izvornog narodnog stvaralaštva. Ipak, najdraže mu ono esnafsko - Majstorsko pismo od strane Saveza estradnih umetnika Srbije. Odsvirao je hiljade koncerata i festivala. Zaštitno je lice brojnih emisija na televiziji Melos i BN televiziji.

- Svirao sam u emisijama koje promovišu tradiciju i pravu narodnu muziku. Izbegavam učešće u emisijama u kojima se sve šareni, u kojima se i stilovi šarene. To vam je kao kad bi obukli narodnu nošnju, a obuli "Adidaske".

(Goran Milošević)