Tako je pisao Dragiša Nedović: "Nigde nikog nemam, samo jednu staru, skršenu gitaru" (PLEJLISTA)

Skroman, nenametljiv i zatvoren u sebe, Dragiša Nedović je bežao u carstvo svojih pesama u kojima je ostavio celu svoju biografiju

"Siromah sam druže, nigde nikog nemam,

Preporučujemo

samo jednu staru, skršenu gitaru.

Ona me podseća na odbeglu dragu,

ona meni vraća izgubljenu nadu.

Vrati mi se, vrati, nevernice kleta,

vrati mi se, vrati, iz daleka sveta.

Ako se ne vratiš iz daleka sveta,

prokleta ti bila moja ljubav kleta."

(Dragiša Nedović)

Baš ovakvog ga pamte i savremenici: siromašnog i nesrećnog. Nosio je svuda "jednu staru, skršenu gitaru", ruskog štima i bez jedne žice, koju je zamenio običnim kanapom.

- Ja nisam znao ko je taj čovek. Stanovali smo u komšiluku, viđao sam ga. Isto to kažu i moji stariiji prijatelji i komšije, Kragujevčani. Tog čoveka je poznavao skoro ceo Kragujevac, ali dugo nije znao njegovu veličinu - kaže prof. dr Dragan Bataveljić, autor knjige "Tako je živeo i stvarao Dragiša Nedović".

- Moje interesovanje za Dragišu Nedovića traje četvrt veka. Sve je to krunisano sa nekoliko knjiga o Dragiši i njegovim pesmama. Posle dugog čuvanja, dobio sam od Dragišine porodice kofer pun arhivske građe. U tom plavom koferu, nađenom ispod kreveta na kojem je spavao i umro, nađoh i biser: devet tonskih zapisa sa pesmama koje je Dragiša otpevao.

Dragiša Nedović (1916 - 1966) je dete Kragujevca. Tu se rodio, živeo, stvarao i umro, u ullici Toze Dragovića.

- Dragiša je sa 16 godina krenuo u svet, bez dinara u džepu. Ode u Višegrad, iz Višegradau Sarajevo, iz Sarajeva u Mostar, pa u Split i Dalmaciju. Putovao, pisao, pevušio, i tako sve do početka Drugog svetskog rata, kada je 21. oktobra izveden na streljanje u Topolskim šupama, zajedno sa Mijom Aleksićem, Tozom Dragovićem, Dragoljubom Milovanovićem. Mija Aleksić i Dragiša Nedović bivaju prepoznati od strane naših ljudi koji su sarađivali sa Nemcima, i u poslednjem trenutku spaseni streljanja. Dragiša je deportovan u Nemačku, u Dormagen, gde kao zarobljenik provodi četiri godine.

- Po povratku iz zarobljeništva, iako saznaje da je veliki deo njegovih tekstova uništen, piše i komponuje sa još većim žarom. 1950. oboleva od tuberkuloze i piše tužnu pesmu "Pluća su mi bolna". Pesma je snimljena, pa ubrzo i zabranjena za javno izvođenje, s obzirom da je u to vreme veliki broj mladih ljudi obolevao od ove opake bolesti, nekoliko njih je izvršilo samoubistvo.

- Skroman, nenametljiv i zatvoren u sebe, Dragiša Nedović je bežao u carstvo svojih pesama u kojima je ostavio celu svoju biografiju. Iza sebe je ostavio stotine snimljenih i stotine nesnimljenih pesama.

Ovaj veliki pesnik ostavio je traga i u pesmama i u sećanjima svojih savremenika: Nestora Gabrića, Mije Krnjevca, Miće Stojanovića, Radeta Bajića, Bore Dugića, Milana Joksimovića...

- Bio sam jedan od đaka Gimnazije u Kragujevcu i žurio bih na nastavu trčeći pored "Stare Srbije", iz koje se, kad-tad, čula divna pesma, koju je pevao uz gitaru čovek sa šeširom, ali kada bih zastao da osmotrim i saslušam pesmu, bio bi uvek okrenut leđima. I upravo u Gimnaziji, saznao sam od mog, tri godine starijeg druga "Ćaze", da je taj čovek sa šeširom čuveni Dragiša Nedović, koji je pisao pesme za tada neverovatno popularnog Nestora Gabrića - priča maestro Bora Dugić.

-Kao ilustarciju pokazao mi je pesmu: "Zasviraj mi stara frulo, nek' se čuje pesma stara, nosi glase Šumadije sa Žeželja i Lipara. Nek' te čuju Šumadinke, što opanke lake nose, i nek' čuju Šumadinci, što livade cvetne kose. Velika je Šumadija, a ti si mi frulo mala, al' si celu Šumadiju svojom pesmom opevala." Bilo je to početkom jeseni 1964. Čitavih 35 godina čuvao sam tu pesmu u svesti, nezapisanu, a kao da je moja, autobiografska. Neposredno uoči bombardovanja 1999. pokazao sam je mom prijatelju Radiši Uroševiću, i sa još desetak pesama snimili smo je kao trajni snimak u Radio Beogradu. Ta divna zavičajno-frulaška lirska pesma ocrtava emotivno-krhku prirodu ovog velikog i kreativnog umetnika i čoveka.

Dragiša je napisao desetine večitih pesama, trajne narodne i umetničke vrednosti: "Stani, stani, Ibar vodo", "Jesen prođe, ja se ne oženih", "Na Moravi vodenica stara", "U lijepom starom gradu Višegradu", "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Obraše se vinogradi", "Lepe li su nano Gružanke devojke", "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Siromah sam druže", "Zasviraj mi stara frulo", "Beograde, grade na Dunavu", "Odrast'o sam dole kraj same Morave", "Pesma harmonici"..

- Pesmu "U lijepom starom gradu Višegradu" prvi put je izveo Rade Bajić u Velikom parku u Kragujevcu. Inače, Rade je bio Dragišin prijatelj, dobar pevač koji je skoro svaku Dragišinu pesmu izvodio pred publikom i osluškivao reakcije. Jednog letnjeg dana gostovao je u Kragujevcu Narodni orkestar RTV Sarajevo pod upravom Ismeta Alajbegovića Šerbe, Himzo Polovina i Zehra Deović. Posle koncerta otišli su na večeru u Veliki park, gde je Rade prvi put pevao "U lijepom starom gradu Višegradu". Kad je Šerbo sa svojom ekipom čuo pesmu, pozvao je Radeta za njihov sto, ponudio pivom i ćevapima. To pričam zato što je Dragiša kasnije prigovarao Radetu: "Prodao si me za pivo i deset ćevapa". Naime, Rade im je za astalom još jednom otpevao pesmu, a Šerbo je nešto zapisivao. Za mesec, dva snimljena je pesma, bez strofe u kojoj se pominje Kika (devojka kojoj je i posvećena pesma) i Srbija - naglašava prof. dr Dragan Bataveljić.

Dragiša je živeo zivotom pustolova, pesnika i boema, daleko od očiju javnosti i politike. Na pitanje kako si, odgovarao je sa puno prkosa i ironije: "Kako svi kerovi, ja k'o komunista, a kako svi komunisti, ja k'o ker".

Iako je rođen u Kragujevcu, bio je ponosan na svoje pretke iz sela Prijeloga između Berana i Bijelog Polja. Govorio je: "Mi Nedovići nikada nećemo da izumremo. Kada neko od nas umre, jednog nose na groblje, a četvoricu vraćaju". Bio je slabovido lice, pa kad mu dođe inspiracija, on svom komšiji Milanu Joksimoviću izdiktira stihove, a ovaj ih beleži na čemu stigne.

Dragiša Nedović je preminuo na današnji dan, 30. januara 1966. u Kragujevcu. 1999. pokrenuti su Dani Dragiše Nedovića, manifestacija koja je prerasla u jedan od najprestižnijih festivala nove narodne pesme.

(Goran Milošević)