Zabranjene pesme i zabranjeni pevači: Ko ih je i zašto zabranjivao (PLEJLISTA)

I pored parodija i srpskih pesama koje su parale uši čuvarima režima, Bajići su i Titu pevali na uvce

"Zalud Švabo jeroplani beli,

Preporučujemo

kad su Srbi svoje zauzeli.

Otud ide jeroplan,

ja u rovu stojim sam,

uzmem pušku, dignem gajku,

pa mu skrešem švapsku majku.

Zalud Švabo, ta vazdušna lađa,

kad te srpska haubica gađa.

Kad je gedža poturio leđa,

beže Švabe kao neke babe." (narodna)

"Zalud Švabo jeroplani beli" je jedna od stotinak pesama iz rodoljubivo-patriotskog opusa Braće Bajić, najlepša posveta anonimnom gedži koji u rovu, bespomoćan i bez municije, čeka nemačke leteće sejače smrti. Bajići su je snimili pre 40 godina za arhivu Radio Beograda uz Veliki narodni orkestar RTS-a pod upravom Ljubiše Pavkovića.

I danas se ne zna ko je pesmu napisao, još manje se zna ko je pesmu zabranio. Da ne beše Muzičke apoteke, ova pesma se nikad ne bi čula na radiju.

- Moj brat i ja smo pevali srpske pesme i u doba najtvrđeg Titoizma. Ne samo da smo pevali, nego smo i snimali kada niko drugi od pevača nije smeo. Snimali smo pesme koje ne diraju i ne vređaju druge ljude, ali veličaju naš srpski narod - priča Andrija Bajić.

- Zaparali smo režim i parodijama o našim gastarbajterima i Nemačkoj kao obećajoj zemlji. Moj brat Toma je bio majstor za takve teme: "Uzmem pasoš i diplomu đačku, pa se krenem na rad u Nemačku. Kako pređem nemačke granice, ja udarim juriš na Švabice". Parodije su nekako i prošle, ali pesme o Srbiji nikako. Javno nije smelo ni S od Srbije.

- Mi smo još 1968. pozvani da pevamo u Ameriku i Kanadu. Nastupali smo sa našim uobičajenim repertoarom, uz poneki vic. Toma je prosuo vic u vidu pitalice: "Koja je razlika između stare i nove vlade? Stara vlada je pobegla u inostranstvo, a od nove vlade beži narod u inostranstvo".

- Po povratku smo skinuti sa radija i televizije nekoliko godina. Ja čuvam taj službeni dopis kojim se Braći Bajić zabranjuje javni nastup u svim domovima kulture, sportskim salama i bioskopskim dvoranama u celoj Jugoslaviji.

I pored parodija i srpskih pesama koje su parale uši čuvarima režima, Bajići su i Titu pevali na uvce.

- Kad sam video LP sa četničkim pesmama, štrecnuo sam se, kupio ploču, stavio je na dno kofera i preneo preko granice. Voleo sam da čujem te pesme, iz čiste znatiželje. Kad su mi prijatelji dojavili da će mi doći kući da me pretresaju, ja sam makazama isekao omot, a ploču istucao čekićem i bacio u kanalizaciju.

- I pored svega toga, pevali smo Titu, i pre i posle zabrane. Iz Titovog protokola došli su da nas pitaju da li možemo za novu godinu da pevamo na prijemu u Skupštini. Mi smo imali ugovoren nastup u Apatinu, ali, služba je munjevito reagovala i obezbedila nam zamenu. Tito je bio muzikalan čovek, prijala mu je i "Oj Moravo moje selo ravno". Naravno, za kraj smo ostavljali "Na planincah" i "Lepe ti je Zagorje zelene".

I Cune Gojković je osetio gorčinu zabrane. Doduše, važio je za pevača svih meridijana i svih jezika, dozvoljavalo mu se sve što drugima nije, pa i to da peva u Americi na poziv Matice iseljenika Hrvatske!

- Uvek je bilo zabranjenih pesama i pevača, ne samo Srba, i ne samo srpskih pesama. Radio Beograd je, sećam se, na svom spisku nepoželjnih imao i "Ni Bajrami nisu što su bili", zbog spominjanja verskog praznika. Tad je na radiju bila nepoželjna i "Zakleću se ja pred bogom", jer bog nije smeo da se pomene, pa se snimalo "Zakleću se ja pred tobom".

- U mom repertoaru bilo je pesama svih meridijana i pesama svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Govorilo se kako je Tito zabranjivao srpske pesme, a ja sam ubeđen da nije! Pevao sam mu sto puta, i otvarao programe sa "Oj Moravo, moje selo ravno". Naravno, ako na scenu izađete samo sa nacionalističkim pesmama u mešovitoj sredini, onda ste nepoželjni. Ali, ako bilo koju od srpskih pesama otpevate u jugoslovenskoj ili svetskoj konstelaciji, niko vam neće zameriti, onda ste poliglota - govorio je Cune.

- Naravno, nekad smo svi bili Jugosloveni, a onda smo postali Srbi, Hrvati, Muslimani, Crnogorci, Makedonci, Albanci... Na tom Kolarcu, recimo, neko vreme bio je trend dalmatinske muzike, onda je došlo vreme makedonske pesme.

- Dolaskom Zaima, Safeta, Zehre, Bebe, nastalo je doba sevdaha. Zatim je došla najezda srpske novokomponovane muzike. Šumadijske dvojke peval su i Hrvati, i Slovenci, i Šiptari, samo bez pomene Srbije. Sad kad smo se podelili, otprilike znamo ko gde ide i šta peva, gde su čija tržišta.

Milanče Radosavljević je oličenje sentiš majstora i jedan od najomiljenijih pevača u narodu. Ipak, decenijama je nepoželjan na državnoj televiziji.

- Srpske pesme nikoga ne vređuju, vređa se neko ko nas ne voli. A ako nas već ne voli, onda bar nek se vređa. Čim se neki radio ili pevač probije, odmah mu seku glavu. Ja i danas ne znam kome to u Srbiji smetaju pesme o Srbiji? Razumeo bih da nas ima sto miliona, ali nas nekoliko miliona, pa smo opet teški sami sebi. Naša narodna muzika je naš kantri - poručuje Milanče Radosavljević.

Slobodan Betulić Betula je zdravom seljačkom pameću i britkim jezikom otvorio i zatvorio sebi mnoga vrata.

- U mojoj kafani su Dražina i Titova slika na istom zidu, a moja u sredini. Planirao sam da na Ravnoj gori napravim manifestaciju pomirenja sa tri hiljade folkloraca.

- U jedno veliko srce stali bi i kokarda i petokraka, zagrljeni sa pobjenim puškama u zemlju. Ispod srca pisalo bi samo: "Brate moj..." Ja ne krivim ni četnike ni partizane, ja se izražavam muzikom koja ne poznaje granice ni međe. Zato napisah pesmu "Sagubljeni ravnogorski ratnik", koja nas opominje da zakopamo ratne sekire.

"Zagrmelo skoro sa svih strana, tmurni oblak prekrio Srbiju,

nema Petra, nema ni Damljana, teške brige mladu majku viju.

Neki ljudi u sumrak dođoše, pa starijeg Petra odvedoše,

a ujutro, beše zora rana, neki drugi uzeše Damljana.

Ide majka od kuće do kuće, tužno pita preko celog dana,

suze lije kao sunce vruće, vide l' neko Petra i Damljana.

Neki čuli, ne smeju da kažu da joj veće ne bi bile rane,

pa joj vele, otišli na staržu, Damljan s jedne, Petar s druge strane.

Sazna majka tu gorku istinu, zadnji put je poljubila vrata,

duša joj se u nebesa vinu, a brat osta da puca na brata.

Dali dušu svome časnom krstu, al' njihove ne beše sahrane,

ni tela im kući ne vratiše, zbogom Petre i zbogom Damljane!"

(Goran Milošević)