Sećanje na najvećeg srpskog sevdaliju: 108 godina od rođenja Vuleta Jevtića (PLEJLISTA)

Uvek elegantan, u odelu sa kravatom i izvučenom belom maramicom, pevao je tako lako, a tako emotivno, gotovo strasno

"Još litar jedan, dobrog vina dajte nama vi,

Preporučujemo

da krenemo s pesmom složno svi.

Uzmi čašu vina, do dna popi',

zagrl svoju dragu, pa se sam istopi,

čaša vina, puno srce svima.

Jer kad su nam pune čaše,

pa još kad se na nas smeše snaše,

čaša vina, puno srce svima.

Uzmimo violine, klavir il' gitare,

zapevajmo pesme, dobre stare,

jer danas jesmo, sutra ko zna gde smo.

Pa kreni kolo, skoči brale, nemoj samo solo,

ko vas onda tak'e ne bi vol'o."

(Vule Jevtić)

Ovo je najpoznatija i tezgaroški najskuplja pesma iz opusa legendarnog Vuleta Jevtića, antologijska posveta vinu i kafani.

- Moje prvo suočavanje sa kafanama beše baš u Beogradu, na Čuburi, u "Mladoj Bosni". Bilo je to omiljeno mesto okupljanja mnogih muzičara uz gitaru, roštilj i župska vina. Tu sam i napisao pesmu "Još litar jedan", danas toliko popularnu. Ne ljutim se što je moje kolege potpisuju kao narodnu. Kad sam ja počinjao, nije ni bilo novokomponovanih pesama, sve su bile narodne - pričao je legendarni Vukašin Vule Jevtić.

- 30-ih godina prošlog veka u Beogradu je počelo da se neguje astalsko pevanje. Dvaput nedeljno svirao je Carevac sa svojim kolegama, a ja dolazio redovno, pa se sve hrabrije približavah njihovom stolu. Jedne večeri sedoh za muzički sto, a već sledeće večeri se osmelih da im zapevam "Pšeničice sitno seme". Carevcu se dopalo moje pevanje, pa mi reče da sutra dođem u Radio Beograd na audiciju.

Vuletov san se ostvario, zapevao je na radiju i postao nedostižna mera lepog pevanja. Carevac prihvata Vuleta bez korekcija i zvanične audicije, odmah u program, uživo u etar.

- Prikupljao sam nepoznate narodne pesme, počeo i sam da komponujem. Tako su nastale pesme "Još litar jedan", "Čaj goro lane moje", "Oj livado rosna travo", "Beograde, mili grade moj", "Mnoge li sam pesme pev'o"...

- Sa Carevcem sam delio i dobro i zlo, bilo nam je lepo i bez prebijene pare. Išli smo peške na radio, "Car" po platu, ja po honorar, nismo imali ni za tramvaj - pričao je Vule za "RTV Reviju".

Gospodin Vule Jevtić rođen je u Rosici kod Ribarske Banje, na Božić 1913. Na početku Drugog svetskog rata biva uhapšen i poslat na prinudni rad u Nemačku. Blizu Maribora uspeo je da se iskrade straži i pobegne pravo u Beč. Sa profesionalnim snalažljivcima vadi legalan pasoš, ali ni to ne beše spas od "Gestapovaca".

- Niko ne zna koliko je zora lepa, kao onaj ko zoru dočeka - govorio je Vule, posle nespavanih logorskih i kafanskih noći. Vuletov glas daleko se čuo, na radiju, u kafani, na koncertima širom Juge. Svojim astalskim pevanjem obeležio je kafanski život Beograda: "Šumatovac", "Madera", "Toplica", "Varoš kapija", "Kalemegdanska terasa", "Trandafilović"...

Vule je pevač nenadmašne dikcije i najlepšeg pevačkog izgovora. Nije prihvatao uklapanje melodije na štetu lepog izgovora. Najviše je nastupao sa Carevcem i Đuricim Ćirkovićem, a najslađe pevao sa Radojkom Živković.

Poslednji koncert održao je 1973. u Domu sindikata u Beogradu kojim je obeležio četiri decenije pevanja. Uvek elegantan, u odelu sa kravatom i izvučenom belom maramicom, pevao je tako lako, a tako emotivno, gotovo strasno.

- Imao sam čast da prisustvujem snimanju tv emisije u kojoj je poslednji put nastupio Vule Jevtić. Moj san se ostvario - sedeo sam za Vuletovim astalom, dok je zakivao "Još litar jedan". U pesmi strastven, u životu mek i dobar čovek - primećuje maestro Novica Negovanović.

- Prvi put sam nastupio pred Vuletom i Carevcem još kao gimnazijalac u hotelu "Evropa" u mom rodnom Prokuplju. Po dolasku u Beograd svraćao sam u Carevčevu kafanu na Čuburi. Kad "Car" svira a Vule peva, vladala je apsolutna tišina. Ako bi se desilo da se gosti raspričaju, čuvari su ih fizički odstranjivali, pa makar se radilo i o ministrima - pričao je Boki Milošević.

Vukašin Vule Jevtić, najveći srpski sevdalija, preminuo je 10. avgusta 1981.

(Goran Milošević)