Andrija Bajić o najnovijem dvostrukom CD-u, o pokojnom bratu Tomi, o kolima i o fruli (PLEJLISTA)

- Eto, mene je prvo podojila Ciganka! Vrlo sam srećan zbog toga, izgleda da imam te ciganske krvi. Pelcovan sam muzikom i veseljem - rekao je Bajić

Braća Andrija i Toma Bajić, simboli narodnjačke ćirilice, snimili su nekoliko stotina narodnih pesama. Kad su počeli da sviruckaju i pevuckaju, nisu ni znali šta je izvorno, a šta je njihovo delo. Tako je i danas.

Preporučujemo

- Sve je počelo tako što nam je ujak Ratko kupio jednu frulicu, a ja i moja braća se otimali ko će da svira. Kad ja otmem, znao sam da preko merdevina uđem u praznu kacu i da se divim zvucima moje frule. Ta ogromna kaca je moj prvi studio. Maštao sam da jednog dana budem Sava Jeremić. Toma i ja smo godinama svirali frulice, bili članovi kulturno-umetničkih društava "Đoka Pavlović" i "Gradimir". Svirali smo od detinjstva, i ne znajući da smo počeli i sami da komponujemo. Toma je voleo da piše, a ja sam voleo da ispevavam te njegove stihove. Tako su nastale naše prve pesme ("Duni vetre s Bukulje", "Rujna zora ne sviće"), tako su nastajala i naša narodna kola - priča Andrija Bajić, VKV precizni mehaničar, majstor od sto zanata i dvesta alata.

- Naše prve pesme snimali su dueti: Milošević-Aleksić, Blagojević-Lazarević, Radulović-Jovanović... Izađe ploča, krupnim slovima piše ime i prezime pevača i nazivi pesama, a sitnim slovima, često i inicijalima, piše naše ime i prezime. Pesma postane popularna, pevač takođe, a za nas niko ne zna. Tako sam ja predložio mom bratu Tomi da ozvaničimo naš duet, da napravimo četiri lepe, momačke, seljačke pesme, i da sve ono što smo davali drugima snimamo na našim pločama. Odemo u PGP sa našim prvim pesmama ("Sunce jarko granulo", "Kroz šarenu bašticu", "Rođendanska pesma", "Momkovanje") i naiđosmo na odgovor: "Nemojte vi Bajići da da tu nešto eksperimentišete, da pevate. Ostanite kao i do sada, vi autori, a mi izdavači". Onda odemo u Jugoton, i dobijemo odgovor da će da probaju, pa ako uspe, nastavićemo saradnju. Ostali smo 12 godina verni Jugotonu, i to bez ekskluzivnog ugovora. Ostalo je zapisano: prvi smo među narodnjacima dobitnici Jugotonove Zlatne ptice za prodatih milion ploča.

Sve što su Bajići stvarali, sto posto je izvorno i ćirilično, sa malom razlikom između pesama i kola. Skoro svako delo Braće Bajić može da se igra, naroćito "Kolubarski vez", jedno od najigranijih kola u našem rodu.

- "Kolubarski vez", naše najpoznatije kolo, nastalo je spontano i neprimetno, uz posao i svirku. Mi nismo seli, uzeli pair i olovku, pa nešto napisali i komponovali. Uostalom, nismo tada ni note znali, prosto, kroz svirku nam izađe kolo i melodija. Imali smo sreću da nas u KUD-u zavoli Mile Urošević, veliki harkonikaš tog doba i vođa ansambla "Urošević". Mile nam je prvi pomogao oko autorizacije naših prvih pesama i kola. "Kolubarski vez" je naš ponos, kolo za svadbe, radio stanice, špice, najave, odjave. To je kolo od tri tona, kao povetarac. Sva kulturno-umetnička društva imaju ga u svojoj koreografiji.

Kad zapevaju i zasviraju Braća Bajić, obično se primeti da njih dvojica zvuče kao jedan.

- Nije to baš tako, mada ima tu nečega. Kad god sam bio u situaciji da pevam sam, fali mi taj drugi glas, da ga čujem negde pozadi. Isto kao harmonikaški duet Radojka i Tine. Govorilo se da je Tine tanak i suvišan. Međutim, Radojka bez Tineta nije zvučala na tom umetničkom nivou. Tako je i sa nama dvojicom - to je čist duetski glas, od početka do kraja.

Andriju i Tomu su i mešali i poistovećivali. Kad vide jednog, a ne znaju ko je, obično kažu: "Eno ga Braća Bajić!"

- Kad sam dobio treću ćerku, Bane Petković, grafički urednik u Jugodisku, razglasi: "Ljudi, jeste čuli da su Braća Bajić dobili ćerku!?" Novica Negovanović, tada urednik u Jugodisku, pozove nas u svoju kancelariju, i sav oduševljen poče da čestita i meni i Tomi. Morao sam da ga prodrmam i objasnim da sam samo ja dobio ćerku.

Bajići su tokom karijere snimili dvadesetak narodnih kola: "Kolubarski vez", "Kolubarska seljančica", "Kolo iz Jabučja", "Kolo iz Dubrave", "Lajkovačko kolo", "Tamnavski povetarac", "Stara osmica", "Nanomirsko", "Srma", "Šiljina šetnja", "Šabačka čivija", "Šamino", "Šeletovo". Bajići su tvorci i ambijentalnih kola, kola sa pevanjem: "Rujna zora ne sviće", "Oj gudalo tanano".

- U našem rodnom Jabučju kraj Lajkovačke pruge i danas postoji naselje Dubrava u kome žive naši domaći Cigani. To su naše divne komšije, čuvali nas kad smo bili mali, braća sa kojima smo išli na mobe i komišanja. Sećam se jednog lepog običaja: kad se rodi dete, prva žena koja dođe u kuću (udata, naravno) podoji bebu. Eto, mene je prvo podojila Ciganka! Vrlo sam srećan zbog toga, izgleda da imam te ciganske krvi. Pelcovan sam muzikom i veseljem.

- S ponosom ističem tu reč Ciganin. Ne smatram da može da uvredi bilo koga, pa ni mene. Odrastao sam sa njima, imam ih i u Beogradu u komšiluku. Kad smo snimali spot za "Rujna zora ne sviće", sećam se kao da gledam, jedna Ciganka bez noge, sa štapom, uhvatila se u kolo i igra! Posle toga nema dalje, možda samo jedan vic za Muzičku apoteku i srećnu novu 2021. Jedan Ciga ceo život bio ćosav, a pustio brkove šest meseci pre vojske. Pitaju ga njegovi maljani zašto je odjenom pustio brke, a Ciga će: "Kad odem u vojsku, da me zovu Brka, a ne Ciga".

Kada bi se tačkama obeležavala mesta gde su sve nastupali Braća Bajić, geografska karta bivše Juge bila bi sva u crnom .

- Izgleda da smo najmanje pevali u našem kraju, možda dva, tri puta u našem selu, i to samo humanitarno. To je zla kob našeg naroda, zavidi uspehu bližnjeg

Povodom pola veka karijere, Jugoton je objavio dvostruki CD sa 50 pesama i kola Braće Bajić, najveseliji muzički novogodišnji poklon.

(Goran Milošević)