Bata Kanda, začetnik etno džeza: Sviračke bravure i jezičke ludorije (PLEJLISTA)

Kandina kola su nedostižna meta i za vrhunske harmonikaše

- Bata Kanda je pobedio moje ime, prezime i srednje slovo. Ja sam Vladeta R. Kandić, sin Radivoja iz Opornice kod Kragujevca i majke Danice iz Obrenovca. Genetski pelcer i ljubav prema harmonici poneo sam iz kuće. Potomak sam čistog opanka i baštinik svetosavlja. Moj stric Sava Kandić Spiridon je 1923. bos otišao za Hilandar, gde je i umro 1944. Iz takvog radničkog i duhovnog miljea pošao sam u svet. Studirao sam građevinu, otac je želeo sina inženjera, a ja odoh u harmonikaše - priča Bata Kanda za Muzičku apoteku.

Preporučujemo

- Rođen sam u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Spas od nemačkog bombardovanja potražio sam u Obrenovcu, kod majčine familije, u čuvenoj muzičkoj koloniji. Ja sam svojim očima gledao najveće i najveselije kolo na Petrovdanskom vašaru. Menjaju se igrači, menja se kolovođa, a kolo ne staje. Svira Ica violinista na telefonskim žicama, satima svira, a ne ponovi frazu. U ekipi je i kontrabasista, bez daske na instumentu, sa pilićima koji se legu unutra. Na kraju kola Cigančići, onako prljavi, bosi, slinavi, a opet veseli. Ta radost života i danas me prati, a poslužila je kao inspiracija za sva moja dela.

Tako je 1969. godine nastalo "Najciganskije vašarsko kolo", jedno od prvih ambijentalnih kola u našoj narodnoj muzici, najveselija instrumentalna priča sa ovih prostora.

- Prvi snimak "Najciganskijeg vašarskog kola" delo je Ace Radojičića, legendarnog tonskog snimatelja. To kolo je snimljeno na ratnoj tehnici studija "Avala filma". Na jednom mikrofonu snimljeno je 16 članova orkestra, sve u cugu i sve uživo u jednom dahu.

- Na istoj toj ploči snimio sam i pesmu "Šta će mi novac kad sreće nemam", moju tužnu životnu priču. Od pesme sam očekivao mnogo, stavio je na A stranu singlice "Beograddiska", a kolo sa B strane eksplodiralo je u celoj Jugi i rasejanju. Na promociji kola na "Studiju B", Branko Pešić i Duško Radović prognozirali su uspeh ovog kola. Kolo je osvojilo i radio stanice u Bugarskoj i Rumuniji. Zagrebački "Vjesnik" je na srednjoj strani objavio naslov "Dajem preduzeće za Bata Kandu". Svetski koreografi su koristili moje kolo, a na top listama bilo je ispred najvećih pevačkih hitova.

I najveći harmonikaši i muzički kritičari primetiše - ne zna se šta je kreativnije, Bata Kandina svirka ili nazivi njegovih kola.

- Posebno mi je drag kompliment mog starijeg i slavnog kolege Buce Jovanovića. Dolazio je u restoran "Park" da me sluša, pa mi u jednom trenutku reče: "Slušaj Kando, bićeš veliki umetnik. Niko od nas ne zna da se ludira tako kao ti".

- Kao što su izvirale fraze i krugovi, tako su nadolazili naslovi za moja kola: "Najciganskije vašarsko kolo", "Čarapanski momački povoz", "Vukovo grom kolo", "Lelujanje opanaka", "Kum Miletovo šarmersko kolo", "Sofkina ljubavna igra", "Tanino oro", "Vlauca iz Veljkova", "Spomenak sa Morave"...

Posvetio je Kanda jedno kolo Radojki i Miji, i nazvao ga "Uspomena na dve harmonike".

- Moji učitelji su Radojka Živković i Mija Krnjevac. Radojka je svirala prostije od Mije, ali taj njen setni legato, ta lepota fraze, to barokno izvođenje je neponovljivo. Njen kvartet sa čelistom Kostom Kokošem zvučao je kao narodni orkestar. Mija je edukator srpskih harmonikaša sa tim svojim šestim redom, svi smo mi njegovi učenici. Nisam imao sreću da sa njima sviram, a volim ih kao svoje roditelje.

Bata Kanda je velemajstor narodnih kola u desetinama ritmova. "Dudino oro", virtozno kolo u retkom ritmu jedanaest osmina, odsvirao je sa najvećim majstorima.

- Nisam se štedeo u sviranju, a nisam se štedeo ni u orkestarskoj postavi. Zamislite ekipu: Moma Stanojević, Dobrica Vasić, Bora Dugić, Miša Blam, Dule Jovanović, Milan Krajinović, Lazar Tošić.

- Bez obzira što sam začetnik etno džeza na ovim prostorima ("Kandoro", "Niškovac", "Sećanje sa Karaburme"), svestan sam da se pesma mnogo više vrednuje od kola, a pevač mnogo više od svirača. I Tozovac je bio odličan harmonikaš pa je propevao, i Novica Negovanović, I Kvaka, i Duško Petović, I Milanče, i Žića Kojić.

Bata Kandinim krvotokom teku svi folklori sveta, harmonika ga odvede na sve meridijane, od Meksika do Tokija.

- Samo sa Akademskim KUD-om "Branko Krsmanović" održao sam pet hiljada koncerata na četiri kontinenta. Imali smo susrete sa velikim ljudima na Olimpijadi u Meksiku i Tokiju, bili gosti indonežanskog predsednika Sukarna, obeležili šezdesetu godišnjicu kubanske revolucije uz Kastra i Če Gevaru. Naravno, bilo je tu i druženja sa lepim Kubankama. I mi smo bili lepi, a Kubanke uz to i naoružane, pa smo morali da ih razoružavamo.

Kandina kola su nedostižna meta i za vrhunske harmonikaše. Skoro svako Kandino kolo ukrašeno je jezičkim poigravanjima, zavrzlamama i ludorijama.

- Tozovac mi je govorio: "Slušaj Kando, ti sviraš bolje od mene, a ja bolje pevam od tebe". Kad sam velikog majstora Tomicu Miljića zvao da mi svira drugu harmoniku, rekao mi je: "Kando, ja te obožavam, ali ne bih da sviram s tobom, mnogo si komplikovan".

- I Duško Radović me uvrstio u svoj jutarnji ritual. Dođe na vrh Beograđanke, opere naočare hladnom vodom, a ne obriše ih, i kaže: "Dete, pusti onu Bata Kandinu".

- I danas me pitaju šta to izlazi iz mene. To je od Gospoda, ta pozitivna uznemirenost, taj nerv iz čiste umetničke duše, kao Džorž Benson uz gitaru.

(Goran Milošević)