Narodna kola Danila Miškovića: Meraklija iz Bošnjana (PLEJLISTA)

Divio se mladi Danilo Miji i Radojki, Jovici i Šerbi, ali najviše je naučio od svog slavnog zemljaka Đurice Ćirkovića

Danilo Mišković je tek jedan od stotinak harmonikaša iz sela Bošnjane kod Varvarina. Nekad je bilo lakše biti prva harmonika Srbije nego prva harmonika Bošnjana. Samo u kući Miškovića ima nekolko generacija harmonikaša.

Preporučujemo

- Nisam voleo školu, pa mi roditelji predložiše krojački zanat, onako kao siguricu u životu. Majka se seti da sam levoruk, pa neću moći da držim makaze. Ja se nisam dvoumio - hteo sam samo u harmonikaše. Ali, posle rata i komunističkog otkupa trebalo je više krava za jednu harmoniku. Stećom, imao sam podršku roditelja, naročito majke koja ništa nije svirala, ali je znala da primeti kad pogrešim. Moji stričevi su bez ikakve škole pevali drugi glas, što samo govori o našoj urođenoj muzikalnosti - priča Danilo Mišković.

- Otac mi je nabavio jednu "Honericu", učio sam kod našeg majstora iz sela Dragana Matića Žilića, inače prvog pobednika takmičenja harmonikaša u Sokobanji 1963. Kasnije sam i svirao sa svojim prvim majstorom, kad je već bio vidno ostario. Sećam se, jedan mlađi harmonikaš mu reče: "Bata Dragi, nisi više kao što si bio". A Žile će ti njemu: "Sinko, ja sam bio, pa više nisam. Ali, ti nećeš nikad da budeš".

Divio se mladi Danilo Miji i Radojki, Jovici i Šerbi, ali najviše je naučio od svog slavnog zemljaka Đurice Ćirkovića.

- Otac me odveo kod svog druga iz kruševačke gimnazije Đurice Ćirkovića, soliste Narodnog orkestra Radio Beograda. U to vreme Đurica Ćirković je bio najveći umetnik na harmonici, sa najširim repertoarom, od klasike i ruske muzike do romansi i Šumadije. Imao sam utisak da je hteo da mi pokaže sve što zna i da ništa nije hteo da sakrije od mene. Kod mog majstora Đurice Ćirkovića naučio sam note, tu elementarnu muzičku pismenost. Muzičar koji ne zna note za mene je isto kao učitelj koji ne zna slova.

Potkovan znanjem i novom harmonikom kreće Danilo i u nemirne estradne vode. Znao je koliko vredi, ali trebalo je publiciteta.

- Počeo sam po igrankama, vašarima, saborima. Nisam se mirio sa statusom harmonikaša lokalnog značaja. Imao sam osećaj i potrebu da stvorim nešto svoje. Počeo sam sa vežbanjem i skidanjem popularnih pesama i kola. Tako sam još u vojsci 1962. godine stvorio moje najslušanije kolo, a tek nekoliko godina kasnije sam ga usnimio i nazvao "Danilovo". To je moja himna, pečat moje karijere, reprezent moga kraja, špica Radio Kruševca otkad postoji.

Snimio je Danilo blzu sto narodnih kola za skoro sve diskografske kuće u bivšoj Jugi: "Danilovo", "Žiletovo", "Nova Kruševljanka", "Meraklijsko", "Harmonikaška zavrzlama", "Momačka šetnja", "Rasinka", "Grom", "Devojačko-momački zaplet", "Nikolino", "Vojkanovo", "Zoranovo"... Sedamdesete godine prošlog veka obeležio je Danilo u duetu sa Živomirom Miletićem iz Skorice, a osamdesete i devedesete sa svojim sinom Srboljubom. Ima Danilo i majstora za 21. vek - unuka Nikolu.

- Pored Jugotona, Diskosa, PGP-a, Beograddiska, snimao sam i za moju lokalnu produkciju Radio Televizija Kruševac, u pogonu u selu Koševi. Tada kreću veoma posećeni koncerti po domovima kulture u našem kraju sa lokalnim pevačima i zvezdama estrade. Tada je i moj sin Srboljub učio harmoniku i svirao sa mnom. Moj sin je snimio ploču još kao osnovac.

Upijao je Danilo pesme i kola, učio u letu, naročito u romskoj mahali u Kruševcu. U početku se divio tom raspevanom i razigranom svetu, a kao profesionalni muzičar dobio je čast da svira bogate romske svadbe u zemlji i rasejanju.

- Ugovorio sam jednu romsku svadbu na Bagdali, ali uz uslov da im obezbedim Kemiša i Zoricu. Ja im obezbedim, i negde na polovini svadbe domaćin uzme mikrofon da prikaže poklone i predstavi muziku. Prvo najavi mene i moj orkestar, pa najavi Kemiša kao prvaka sveta. A onda se zbuni, savije glavu pa me pita kako se zove "ova njegova". Ja mu šapnem Vesna Zmijanac. Kad je to domaćin izgovorio, Kemiš počne da se smeje, a Zorica počne da besni.

- Svirao sam petnaestak godina po Nemačkoj. Carinici u Mađarskoj na mene navikli, znali da sam muzičar, pa svaki put očekuju "napojnicu". Obično im se odužim nekim pićem, al' se jednom desi da muzičari popiju. Ja uzmem iskapljenu flašu, naspem vode, uvijem je u papir, i cariniku pod mišku.

Tokom poluvekovne karijere izgradio je majstor Danilo neponovljiv stil sviranja narodnih kola, jedinstven spoj tehnike i meraka, brzine i uživanja.

- Bio sam brzak i u životu i na harmonici. Krenem na tezgu, dođem skoro do domaćina, pa kad vidim da sam zaboravio kablove, vratim se kući. Izujem se ispred kuće, uzmem kablove, pa kad dođem na pola puta vidim da sam u papučama. Opet "curik", pa po cipele.

- Mnogi misle da je lako biti harmonikaš. I to je zanat, treba ga prvo savladati, doći do instrumenta, pravog majstora, naučiti mali milion kola i pesama, biti spreman na krivljenje kičme pod teretom od petnaestak kilograma, istrpeti pijance i prostake, ostati vaspitan i u društvu nevaspitanih.

(Goran Milošević)