Retke pesme i priče Bore Drljače: Ja sam rođen u znaku borca (PLEJLISTA)

Igrao je Bora i fudbal, dogurao do prvog tima estradne reprezentacije

"Zašto nisam zora rana što se sada negde skriva,

Preporučujemo

tad svanula nikad ne bi, ova noć bi večna bila.

Dok zvezde trepere u prekrasnoj noći,

nas dvoje smo srećni, nemoj zoro doći.

Ovo veče ja ne mogu zaboravit' nikad mila,

što pružiti sreća može, ti si meni poklonila.

Ne žuri se zoro rana, kad već moraš noć smeniti,

ne skraćuj nam ovo veče ne može se ponoviti."

(Ilija Spasojević - S. Pavlović)

"Nas dvoje smo srećni" je jedna od najlepših pesama iz šumadijskog opusa Bore Drljače (1941 - 2020), u lipovičkom stilu majstora Ilije Spasojevića. Prvi put je izvedena na Festivalu jugoslovenske narodne muzike u Parizu 1975.

- Specijalno za taj festival kupio sam kaput u "Bograđanki" i pustio brkove. Brkovi su požuteli, pa sam morao da ih obrijem, a taj kaput sam sačuvao. Kad sam pevao u Čikagu, pitaju me naši ljudi od biznisa i ugleda gde nabavih tako moderan kaput. Ja im rekoh u Beogradu, al' mi niko nije poverovao, kao što neki moji vatreni Krajišnici ne veruju koliko sam šumadijskih pesama snimio - pričao je Bora Drljača u radio izdanju Muzičke apoteke početkom ovog veka.

- Ja sam iz sela Donja Suvaja, opština Bosanska Krupa, srez Bihać, okrug Banjaluka. Moja rodna kuća spaljena je u najnovijem ratu, a ja sam u svom dvorištu podigao novu, od temelja do krova. Opustela moja Suvaja, ostalo tek nekoliko baba i deda. Ali, to je dug prema mojim čestim roditeljima.

Zakasnio je Boro pet minuta u moju radio emisiju. Pozvao me nekoliko puta da najavi kašnjenje zbog gužbe na Sajmu. Pokušah da opravdam Boru rekavši da je bio na sajmu knjiga. Ali, Bora ne priznaje laž, makar i onu najbezazleniju.

- Zagradio me jedan na parkingu ispred motela, čovek priveo ljubavnicu u sobu, pa moradoh čekati da obave pos'o. Od 1964, otkad sam član estradnog udruženja, nikad i nigde nisam zakasnio. Mada i pre toga, dok sam pevao u ansamblu "Beograd", "Veseli Moravci", "Špancu", "Branku Radičeviću", "Abraševiću", uvek sam stizao na vreme. Kod mene nema "15 minuta akademskog kašnjenja". Ja svuda stižem makar 15 minuta ranije.

- Pevam na nekoliko jezika i sviram nekoliko instrumenata: prim tamburu, gitaru, frulu i harmoniku. Vodio sam tamburaški orkestar u mom rodnom kraju, nasvirah se igranki i priredbi. Imao sam i vrhunske humoriste u ekipi, Agbabu i Balabana, naše krajiške verzije Mije i Čkalje, sa kojima sam dobijao prve aplauze.

Usledilo je i pojašnjenje kako je nastala legendarna pesma "Stari vuk", koja mu pored para donese i umetničko ime.

- Priča i pesma o "Starom vuku" potekla je od mojih prijatelja sa kojima svaki dan ispijam kafu i idem na vruću janjetinu. Obično se viđamo posle nekog snimanja na kome sam obično najstariji. Neki primetiše da sam u Grandu kao lisac u kokošinjcu i kao vuk među jaganjcima.

Bile su to godine Borinih estradnih egzibicija. Jedan naš slavni harmonikaš je pomislio da su Grandovci i Pavarotija doveli u emisiju. Bio je to Bora i "O sole mio".

- Putovao sam za Englesku sa kolegom Miloradom Gagićem i harmonikašem Veljom Živkovićem. Na aerodromu nas upitaše gde putujemo i kojim povodom. Ja počnem da objašnjavam da smo mi umetnici, idemo da pevamo. Upitaše me šta pevamo, a ja grunem pred carinicima "O sole mio". Tako sam ubedio i te hladne Engleze da sam ozbiljan pevač. Kad sam tu zgodu ispričao Saši Popoviću, usledila je munjevita akcija: iz Narodnog pozorišta doneše mi tekst i odelo, odvedoše u studio, i ja zakovah "O sole mio".

Igrao je Bora i fudbal, dogurao do prvog tima estradne reprezentacije.

- Iz Suvaje sam došao u Bačku Toplu kod strica, oficira. Igrao sam fudbal za lokalnu ekipu, družio se sa Pantelićem, Borovnicom, Egeljom, Kerijem. Igrao sam i za estradnu fudbalsku reprezentaciju, u vreme dok nam je kapiten bio Bane Đokić. Od mene su bili bolji samo Miša Mijatović i Šaban Šaulić.

Snimio je Bora petesetak malih i velikih ploča, desetak CD-a. Koliko god da snimi, bilo mu malo. Presnimio je i pedesetak pesama od svojih kolega. Žalio je za godinama kada je snimao nekoliko ploča godišnje.

- 1975. snimio sam pet singl ploča. U 21. veku više ne vredi ni snimati, diskografija je bivša profesija, propao posao načisto, niko više ne prodaje ploče. Ukucaš na Jutjubu Bora Drljača, izađe ti 500 mojih pesama, kupiš CD za 15 dinara i snimiš sve. Snimam jedino da bi narod video da postojim.

- Na vrhuncu jugoslovenske diskografije svaka pesma bila je jedna životna priča, ljubavni roman u malom. Danas se naklapaju beživotni stihovi, tek toliko da ima rime. Onda sve to napumpaš ritmom iz kompjutera i dobiješ pesmu. Svega ima u novoj pesmi, sem života i emocija. Prava narodna muzika proterana je sa svih radio stanica u Beogradu. Bosna i dalje čuva svoju "Ilidžu", Hrvatska svoje festivale, i narodne i zabavne, a mi u Srbiji ugasismo naše najveće državne festivale. Sve nam draže od našeg. Da li možete da zamislite Francuza koji više voli Boru Drljaču od Šarla Aznavura?

Sakupljao je Bora papiriće prepune svojih stihova i beleški iz života. Planirao je da objavi makar jedan roman i jednu zbirku nepevane poezije.

- Zadovoljan sam sa onim što sam postigao u poslu. Kod mene u bukvalnom smislu važi da sve što me nije ubilo, to me samo osnažilo. Kad me pitaju u kom sam horoskopskom znaku rođen, ja kažem u znaku borca. U ovoj džungli punoj zveri ostaju samo najjači.

(Goran Milošević)