Ljubomir Lukić, enciklopedija harmonike (2): Harmonikaši žive od harmonike, a ja živim za harmoniku

Prof. dr Lukić za Muzičku apoteku priča i o nekim starim, pomalo zaboravljenim srpskim harmonikašima

Prof. dr Ljubomir Lukić, inženjer mašinstva, nastavlja svoju priču o harmonici i harmonikašima. Pored svima dobro znanih harmonikaša, za Muzičku apoteku priča i o nekim starim, pomalo zaboravljenim srpskim harmonikašima.

Preporučujemo

- Dimitrije Mita Đorđević Pašona (1880 - 1954) je prvi srpski harmonikaš. Sigurno je i pre Mite bilo harmonikaša, ali, oni su ostali nepoznati, beznačajni. Mita Pašona je bio veliki gospodin, ugledan građanin, patriota. Imao je svoj trgovinski centar u Kragujevcu, snabdevao Šumadiju retkim proizvodima iz Beča i Pešte. Iako Grk poreklom, priključio se srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, bio podnarednik u 11. puku.

- Za svoje vreme bio je izuzetno muzikalan čovek, pevao, svirao i komponovao na harmonici. Malo je poznato da je Pašona komponovao "Kokino kolo" i posvetio ga Kosti Milovanoviću Koki, najvećem konstruktoru oružja u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu, čoveku koji je konstruisao u to vreme najbolju pušku na svetu. Snimio je nekoliko kola, pa i legendarnu "Pašonu". Mita Pašona je bio član žirija 1935. godine, kada je održano Prvo takmičenje pevača i svirača na harmonici u Kralljevini Jugoslaviji na kome je pobedila Radojka Živković. Ja posedujem kopiju te diplome na kome se Mita Pašona potpisao kao trgovac iz Kragujevca.

Ako je Mita Pašona najstariji srpski harmonikaš, onda je Bora Janjić Šapčanin najpopularniji harmonikaš između dva svetska rata.

- Bora Janjić Šapčanin (1905 - 1965) vodi poreklo iz Tabanovića. Kad se Borin otac doselio u Šabac, otvorio je kafanu u kojoj je Bora odrastao i počeo da svira harmoniku. Bora Janjić je jedan od prvih solista Radio Beograda, koji je između dva svetska rata stekao za to vreme neviđenu popularnost. Bio je nenadmašan zabavljač, boem, šarmer, pevao je muziku svih meridijana i snimio oko dvadesetak ploča. Gde je Bora Janjić, tu je veselje, tu su lepe žene. Imao je bogomdanu suprugu, Lozničanku, koja je uspela da njihova dva sina iškoluje (građevinski inženjer i arhitekta). Borin sin je projektovao kupolu Beogradskog sajma, prvi toranj na Avali, zgradu "Politike".

- Još jedan Šapćanin je značajan iz Borinog doba. To je Đorđe Gajić (1906 - 1967), poznati hotelski svirač i pevač, osnivač legendarnog Kud-a "Kosta Abrašević". Đorđev unuk je profesor harmonike na konzervatorijumu u Glazgovu, i u svetskim okvirima važi za najvećeg pedagoga na harmonici.

Među harmonikašima u Narodnom orkestru Radio Beograda, profesor Lukić ističe trio iz Carevčevog doba: Nešu Mićovića, Dragića Blagojevića i Mihajla Jaćimovića Ćimeta.

- Nenad Neša Mićović (1923 - 1990) je sin Voje Mićovića, jednog od prvih srpskih harmonikaša iz Obrve, iz srca Šumadije. Voja prodaje ženino imanje, dolazi u Beograd i otvara kafanu "Hercegovina" u kojoj su se okupljali vrhunski instrumentalisti tog vremena. Posle Drugog svetskog rata i Neša dolazi u Beograd, kao školovan violinista u "Stankoviću". Upisuje i završava Muzičku akademiju u Beogradu. Neša Mićović je jedini harmonikaš u istoriji Muzičke akademije koji je završni koncert na diplomiranju svirao na harmonici! Na petorednoj harmonici sa kabinom svirao je "Mađarsku rapsodiju" Franca Lista, i to je jedini put da se zvuk harmonike i zvanično čuo na Muzičkoj akademiji. Neša Mićović je bio prva harmonika Narodnog orkestra sve do Carevčeve smrti 1965.

Iz plejade predratnih harmonikaša, profesor Lukić naročito ističe Voju Trifunovića.

- Vitomir Voja Trifunović (1916 - 2007) je izuzetna ličnost u našem muzičkom svetu i afirmaciji harmonike. Rođen je u Bukovici kod Kraljeva gde je i naučio da svira harmoniku. Dolaskom u Beograd 1937. godine, svira po kafanama, upoznaje Carevca. Za to vreme svirao je virtuoznom tehnikom. U ratu se priključio partizanskom odredu "Jovana Kursule", a iz rata dolazi sa harmonikom u vojnom šinjelu. Biva postavljen za direktora Gradske škole za narodne instrumente, upisuje i završava dirigovanje na Muzičkoj akademiji. Tada je prestao da svira harmoniku, a svirao je maestralno. Kompomovao je tridesetak veoma značajnih orkestarkih dela vezano za Kosovski boj, zemljotres u Skoplju, Drugi svetski rat, streljanje u Kraljevu, Nato agresiju. 1953. godine u Langolenu na Međunarodnoj smotri narodnog folklora osvojio je prvo mesto prateći Savu Jeremića na kolu "Paraćinka". Doživeo je duboku starost, ali na žalost nijedno delo nije napisao za harmoniku.

Izuzetno značajna činjenica u razvoju muzičkog opismenjavanja naših najstarijih harmonikaša je otvaranje prve privatne škole harmonike 1942. godine od starne Istranina Albina Fakina.

- Škola se zvala "Zvuk", a prvi i najbolji učenik Albina Fakina i njegove škole bila je Vojislava Vuković Terzić, koja je kasnije postala najveći borac za uvođenje harmonike u srednje nuzičke škole u Srbiji. Ta škola je dolaskom komunista na vlast preimenovana u Gradsku školu za narodne instrumente, a Voja Trifunović je imenovan za direktora te škole koja će kasnije poneti ime "Vojislav Vučković".

Poseban značaj afirmaciji harmonike na muzičkoj sceni Srbije profesor Lukić pripisuje harmonikašima u džez i zabavnoj muzici: Rafael Blam, Miodrag Jovanović, Štule, Mirko Šouc, Ilija Gavrilović Džoni, Petar Sam.

- Rafael Blam (1910 - 1991) je jedna od najmarkntnijih muzičkih ličnosti sa ovih prostora. Svirao je harmoniku u Prvom džez orkestru u Beogradu koji je od jevrejskih studenata osnovao njegov otac, trgovac Markus Blam. Rafael je diplomirao na violini, a svirao sve muzičke žanrove na nekoliko instrumenata, predavao na nekoliko muzičkih škola, a po struci bio elektrotehničar. Kad je dospeo u nemački logor, čuvar ga pitao da li je snimao u Berlinu '39. Kad je Rafael rekao da jeste, čuvar ga je podsetio da je on bio tonski snimatelj. Čuvar mu donosi harmoniku u logor, i Rafael Blam pravi orkestar "Vegetarijanci".

Profesor Lukić u posebnu kategoriju starih srpskih harmonikaša svrstava očeve Radojke Živković, Mije Krnjevca i Tozovca.

- Tihomir Tomić, Tika Globoderac (1902 - 1991) je bio istaknuti harmonikaš i pedagog. Ućio je i svoju ćerku Radojku, i Tineta, i mnoge momke pored Morave da sviraju harmoniku. Komponovao je nekoliko kola koja je kasnije Radojka snimila: "Batino", "Tikino", "Moravsko", "Ćuprijsko". Kada je Tika svirao sa malom Radojkom na Ilidži između dva rata, iz prikrajka je virio Ismet Alajbegović Šerbo i slušao kako oni sviraju.

- Aleksandar Leka Todorović Krnjevac je otac Mije Krnjevca. Postoji legenda da je rođen u Velikom Trnovu u Bugarskoj, gde se upokojio i Sveti Sava, da se prezivao Todorov i da je svirao na dvoru bugarskog kralja. Posle rata se preselio u Krnjevo, obrazovao se, svirao klavir. Leka Krnjevac je izuzetno značajan kao predvodnik stvaranja novog prstoreda za petoredne i šestoredne harmonike. Leka Krnjevac je učio i svog slavnog sina , i Vitu Životića, i Đuricu Ćirkovića. Na žalost njegovi snimci nisu sačuvani.

- Svetozar Toza Živković (1908 - 1941) je zmameniti Kraljevčanin, otac naše narodnjačke institucije Predraga Živkovića Tozovca. Bio je izuzetno lep i visok čovek, pravi gospodin. U Tozino vreme kafane su se reklamirale i preko harmonikaša koji su u njima nastupali. Govorilo se da u "Oraču" nastupa Toza Kraljevčanin. 1933. godine u Kraljevu zakupljuje hotel "Imperijal", uređuje ga sa suprugom Budimkom i pretvara u "Korzo". I danas se prepričava Tozino pevanje pesama "Pšeničice sitno seme" i "Mori, vrćaj konja, Ćerim-ago". Dok stariji Toza peva i svira, njegov petogodišnji mali Toza daje zvučni efekat tako što pukne kesu u trenutku pevanja "puče puška". Svirao je najpoznatije gradske svadbe u Kraljevu. Tamo gde je Radojka pobeđivala u sviranju, Toza je pobeđivao u pevanju. Kao jedan od najuglednijih Kraljevčana završio je na čelu povorke streljnih oktobra '41. Mladi Toza je nasledio očevu harmoniku sa kraljevim grbom. Na žalost, nisu sačuvani njegovi snimci.

Među prve srpske harmonikaše spada i Rade Šamovac, prvi šumadijski harmonikaš sa međunarodnom karijerom.

- Radomir Manasijević, Rade Šamovac (1904 - 1993) je jedan od prvih srpskih internacionalnih muzičara, šumadijski seljak iz Dragobraće kod Kragujevca koji je svirao po najluksuznijim mestima u Evropi, dogurao do kraljevskih dvorova. 1930. pobeđuje na međunarodnom takmičenju harmonikaša i dobija na poklon harmoniku "Dalape". Kada je svirao u londonskom hotelu "Rojal", tamošnji radio je uživo prenosio taj nastup. Pre Drugog svetskog rata otvorio je u Beogradu desetak kafana u kojima je pevao i svirao srpske rodoljubive pesme. Njegova kafana "Tri lista duvana" godinama je bila najposećeniji ugostiteljski objekat u Beogradu. Kad se vojvoda Stepa Stepanović posle bitaka i vojnih pohoda odmarao u Vrnjačkoj Banji, tražio je umesto lekara da mu Rade Šamovac odmori dušu na harmonici. Svojom svirkom lečio je i Solunce, a dolaskom komunista na vlast ostao je bez restorana i imovine.

Poseban osvrt profesor Lukić ima i na legendarne harmonikaše iz kruševačkog kraja.

- Milorad Mila Ćirković (1900 - 1964) i Nikola Petrović (1889 - 1961) su iz Bivolja kod Kruševca. U njihobom mestu je bila kasarna srpske vojske u koju su dolazili češki kapelnici da obučavaju limene vojne orkestre. Miloradi Nikola su od njih učili muziku odmalena. Nisu mnogo lutali, odmah su znali šra je hromatska harmonika, tako da se bisu mučili na dijatonci. Otvorili su kafanu na reci Rasini i doprineli da kruševački kraj postane veliki harmonikaški centar sa mnogo majstora: Žila Matić, otac Dragana Matića, prvog pobednika Sokobanje. Danas samo jedno selo, Bošnjane, ima sto harmonikaša.

- Sin Milorada Ćirkovića je Đurica Ćirković (1919 - 2006), najuniverzalniji srpski harmonikaš. Svirao je laku muziku, klasičnu muziku, šansone, kancone, filmsku muziku, sve živo. Nekoliko godina posle rata svirao je polučasovne emisije na Radio Beogradu sa Mijom Krnjevcem. Kasnije je svirao i u Narodnom orkestru, u orkestru Vlaste Jelića i u Domu JNA sve do penzionisanja.

Profesor Lukić je odrastao uz radio Beograd, čekajući malobrojne emisije narodne muzike. Tako je i zavoleo naše najpopularnije harmonikaše. Neki su ga i razočarali, a neke bi zvao i na svoje veselje.

- Bilo je to vreme kada se na Radio Beogradu pevalo operskim stilom, savršenim akcentom i dikcijom. Upijao sam ja i parodije, i komercijalne pesme. Još kad sam ja bio mlad počela je rasprava šta je umetnost a šta je šund. Jedan komercijalni pevač je objašnjavao jednom drugom pevaču da će na svom koncertu da okupi sto hiljada ljudi, a ovaj drugi mu reče da će da stane među tih sto hiljada ljudi, da napravi neku glupost, i svi će se okrenuti njega da gledaju. Znači, rijalitizacija je davno počela.

- Srbija ima muzičlo-kulturnu baštinu koju nema nijedna nacija u Evropi, ali mi to uništismo kao kad neko ne zna koje blago ima, pa ga prospe. Poznavao sam sinove od učenih ljudi koji su pobacali raritetnu biblioteku u kontejner. Ja krivim i naše najveće harmonikaše što su u priličnoj defanzivi u odnosu na cunami rijaliti neukusa i uvezene muzike.

- Ja sam doktorirao mašinstvo, ali u svojoj struci mogu i da pogrešim. Kad je harmonika u pitanju, tu ne znam da omanem. Ja znam priče o očevima najvećih harmonikaša i proizvođača harmonike, koje ni njihovi sinovi ne znaju. Mlađi instrumentalisti misle da od njih sve počinje. Ja imam drugačiji stav, jer tako nauka kaže: valja se okrenuti počecima, razvoju, uporednim iskustvima. Zato mi Ljubiša Pavković i reče na Svetosavskom saboru harmonikaša: "Mi treba da se poklonimo profesoru Lukiću. Mi svirači živimo od harmonike, a profesor Lukić živi za harmoniku".

(Goran Milošević)