Zoran Milojević, multimedijalni umetnik: Bizetićev "Jablan", pisac, dobitnik Andrićeve nagrade

I danas ga ljudi sreću na ulici, prepoznaju kao "Jablana", "Mrsoja", "Ševka" iz Bizetićevog "BB šoua"

"Ala mi se noćas peva, same teku ove reči,

Preporučujemo

kao pesma meraklijska, Sokobanja dušu leči.

Merak, merak, imam da se ovde nauživam,

Sokobanja, Soko Grad, dođeš star, odeš mlad.

Neko nađe srodnu dušu, neko nađe prijatelja,

ispune se mnogi snovi i poneka tajna želja.

A kad zasja mesečina, kad se crno vino toči,

svaka noć je kao praznik i za srce i za oči."

(Danilo Živković - Zoran Milojević)

Ovo je prvenac najveći hit "Ekstra Nene" i najlepša posveta Sokobanji.

- Početkom 1985. dobio sam sina. Sutradan sa društvom odem u restoran "Tašmajdan". Onako pijan, sa basom i mojim kumom Arsom, vidim jednu crnku, prelepo devojče, peva i "ubija" sve žanrove. Sutradan je dovedem kod Danila Živkovića, ubrzo snimimo pesmu, postane hit, a Nena ode u druge vode - priča Zoran Milojević, multimedijalna ličnost, gospodin od lepe reči.

- Rođen sam 13. jula 1954. u Kosovskoj Mitrovici, od majke Leposave i oca Dragomira. Odmah po mom rođenju, u bolnici je nestalo struje, tako da se desilo jasno predskazanje da se rodio poslenik koji će se baviti, srpskom kulturom, tj. tumaranjem u mraku i seckanjem vode za piliće. Kao beba mnogo sam plakao, unapred oplakujući sudbinu srpskog kompozitora, salava mi!

- Bio sam umiljato dete, i mnoge žene su me privijale na grudi. Od te navike se i danas teško odvikavam. Od rane mladosti najlepše sam se družio sa kelnerima, milicionerima i babaserama. Jedan moj prijatelj danas tvrdi da je moj život put od kafanskog stola do toaleta. Bog mi je dao sina i kćer, njih dvoje liče na sve svoje pretke, osim na mene. Oboje su mi zbog toga bezganično zahvalni. Što se ljubavi tiče, o tome ne bih, više se i ne sećam. Zli jezici tvrde da je zbog mene izmišljen aforizam - zaljubljen sam, udelite slepcu!

U mladosti je pevušio zabavnjake, skidao na gitari svetske hitove, sve dok nije upoznao Danila Živkovića.

- U mladosti sam svirao rok muziku, ali sam osećao i taj stvaralački talenat. Na rođendanu drage nam osobe, 1975. godine, upoznao sam Danila Živkovića. Sećam se, onako čupav, sa jarećom bradicom, otpevah mu nekoliko narodnjaka. Danilo reče: "Od tebe će biti nešto", a naša slavljenica dodade: "Tata, on piše pesme, a ja ga volim". Od te večeri Danilo Živković je moj muzički otac.

- Prvo sam pisao tekstove na Danilove pesme, a onda sam počeo pomalo i sam da komponujem. Sećam se Danilovog saveta: "Zoki, nemoj da se rasplinjuješ!" I, evo, potpisah kao tekstopisac i kao kompozitor nekoliko stotina pesama. SOKOJ ih štiti, a pri tome mi ništa ne plaća.

Zoran Milojević je i matematički najplodniji tekstopisac Danila Živkovića, pisao je i za Dragana Aleksandrića, Peru Tanasijevića, neke pesme potpisuje kao kompletan autor: Ekstra Nena "Sokobanja, Sokograd", Vera Ivković "Stambolka", "Hajdemo negde večeras", Danilo Živković "Kočijašu, zaustavi konje vrane", "Gotovo je, gotovo", Anđa Govedarović "Volim, volim", "Dođi sutra", "Neka čeka", "Nada Obrić "Uz našu poslednjj kafu", Biljana Jevtić "Provedimo noć zajedno", Izvorinka Milošević "Cica maca", Rade Krstić "Zašto mladost prolazi", Vesna Marija "Šta mu je"...

- Pesmu "Šta mu je" pripremio sam za Veru Ivković. Na žalost, Vera se razbolela i prestala da snima, ja pesmu dadoh Vesni Mariji. Kad sam čuo kako peva, ponadah se novoj Veri Ivković. Pesma je izvedena na festivalu "Vojvođanske zlatne žice" i ušla u fonoteku RTV Novi Sad.

- Postoji nekoliko tekstopisaca koje ja nikada neću stići: Safet Kafedžić, Ruždija Krupa, Rade Jovanović, Radmila Babić, Panta Radivojević. Ti ljudi nisu pisali, oni su pevali dok pišu.

I danas ga ljudi sreću na ulici, prepoznaju kao "Jablana", "Mrsoja", "Ševka" iz Bizetićevog "BB šoua". Samo malobrojni znaju da je Zoran istinski pesnik i prozni pisac, autor desetak romana sa kosmetskom tematikom.

- Posle Vere Ivković ja više nemam pevačicu kroz koju bi pevali moji stihovi. Zato se i obreh na radiju i televiziji. Boris i ja smo ljudi od kome(n)dije. Čitav život nam je humor, u svemu tražimo smeh. Smejem se da ne plačem. Boris je to shvtaio, tako da sam i ja bio tv zvezda. Zadnjih godina se posvetih ozbiljnom pisanju, približavam se dvanaestoknjižju, dobih Andrićevu nagradu.

- Estradu posmatram iz prikrajka i primetih: seljaci iz Srbije obrađuju zemlju, a seljaci iz Beograda obrađuju tursku, grčku, špansku i ostalu tuđu muziku. Čovek koji se preziva na "ić", ne može iskreno da komponuje rok muziku. To je izveštačeno i neće ostati u našem rodu.

4. januara 2002, kada je saznao da je preminuo Danilo Živković, Zoran je napisao pesmu u spomen svom muzičkom učitelju:

"Dragi Dačo, prijatelju, sad kad staju moje lađe, imam samo jednu želju - da te ovo pismo nađe. Dragi Dačo, nije dobro! Prave pesme sve je manje, melos nam je bostan obr'o, oko nas je loše stanje. Znam da ništa ne znam, Dačo, zato nije kriv mi niko, drugi čak ni to da shvate, da ne znaju ni toliko. Ne možemo biti isti, nisu ista naša dela, i priroda trulež čisti kad je biljka obolela. Grozim se što lude hoće, da su duhom iznad svega, a u stvari samo novac, alfa im je i omega. Niču pisci k'o pečurke, komponuje svak po svome, igraju sa nama žmurke, al' se o nas koplja lome. Nacija nam nije glupa, nit' joj prava vrednost strana, već su naša pera tupa i sve tuplja svakog dana. Nema više festivala, ni Ilidže ni Sabora, pesma ih je pokopala, ova pesma stati mora. Nema više biser zrna za predanje prebogato, u novome trn do trnja da potamni staro zlato. Pamtim ja i bolje vreme od ovoga što je došlo, hrabro nosim svoje breme, jer još nije moje prošlo. Živeo sam i još živim za muziku svoga roda, i ne osećam se krivim što sam dete iz naroda. Pokušavam gdegod mogu da učinim sve najbolje, mnogi mi podmeću nogu da umanje snagu volje. Al' ja dobro pamtim Dačo, učio si me k'o sina, da je nekom od nas dato da nas stigne sva sudbina. Nek' te ovo pismo nađe u nebeskom božjem svodu, ja ću i u tvoje ime da poslužim svom narodu. Mogu Dačo da mi uzmu sve miline što postoje, ali dušu i s njom pesmu, to im ne dam, to je moje! Da tvoj nauk zaboravi moja duša nikad ne sme, čujemo se opet, Dačo, u refrenu neke pesme".

(Goran Milošević)