Rade Jorović, povodom prvih 40 diskografskih godina: Domaćin je satkan od domaćeg vaspitanja

Ima u Radetu mnogo toga dragačevskog i voždovačkog, seljačkog i gradskog, ima u Radetu puno toga trubačkog. Ume Rade da svira trubu ustima, bez instrumenta. Ipak, u Radetu je najviše gospodskog

"Nakriviću kapu, rodila mi njiva,

Preporučujemo

al' će baća slatko zimus da uživa,

stignu ruke seljačke pos'o da urade,

stignu svoju seljančicu po kosi da glade.

Selo moje lepše od Pariza,

lepo izdaleka, još lepše izbliza,

na kući se odžak puši, na tavanu meso suši,

ja sam seljak u srcu i duši.

Čim započne vetar obraze da seče,

ja pršutu seckam kasno do uveče,

grejem meku rakiju, na sred ognjišta,

ljubim svoju seljančicu i ne radim ništa.

Još ustao nisam, a moje seljanče

zamisriše kuću mirisom pogače.

Sinoć su mi prsti njenom kosom prošli,

bujaju joj bele grudi k'o potoci nadošli."

(Predrag Vuković Vukas)

Ovo je pesma sa prvog albuma Radeta Jorovića iz 1982. godine, njegova lična karta, večiti hit narodne muzike i najlepša posveta srpskom domaćinu.

- Ja sam, inače, član Društva srpskih domaćina. Sećam se, kad sam postao član u crkvi u Koštunićima, jedini uslov je bilo domaće vaspitanje. To je za mene najveće bogatstvo koje čovek može da ima - kaže gospodin Rade Jorović povodom retkog jubileja - 40 godina u diskografiji.

- Kad su pitali jednog dedu koliko mu je godina, on reče sedamdeset i tri, a koliko je bio u ratu, on reče devedeset i tri, pa kako - pa računaj!

Posle godina kaljenja po dragačevskim prelima i poselima, svadbama i kafanama, usledile su i godine čekanja da se dođe u majstorsku radionicu hitmejkera Predraga Vukovića Vukasa.

Prvu singlicu snima 1980. godine sa Vukasovom pesmom "Lepotica i sirotan", al' ne lezi vraže - Kvaka mu presnimava pesmu već posle nekoliko meseci! Rade se nije predao - verovao je i u svoje selo i u svoga kompozitora.

- Za moje selo Goračići u Guči, reče pesnik Predrag Vuković Vukas "Selo moje lepše od Pariiza". Pored genijalne pesme, poklopiše se i ostale kockice: mnogo ljudi koji se prepoznaše, radio stanice koje je zavrteše i, naravno, moja pojava u crnim đedovim opancima, bridž pantalonama, beloj košulji, teget sakou, baš onako kako izgledaju moji otmeni seljaci u Dragačevu.

- Kada sam snimao "Selo moje lepše od Pariza" nisam mogao ni da dosanjam dokle će me vinuti. Bio sam svadbarski i kafanski pevač u Čačanskom kraju i, kad sam dobio Vukasovo poverenje, odmah u PGP i odmah na "Hit paradu". Razmišljao sam: ako izađem u belom odelu, a pevam "nakriviću kapu rodila mi njiva", ko će da mi poveruje?

- Ja se setim moga ujaka, Svetolika Tanaskovića, koji je i na njivu išao u bridž pantalonama sa lakovanim kaiščićima i vezenim čarapama dokolenicama. Supruga je bila sumnjičava, a ja odoh u Dom sindikata, pa kako mi Bog da. Bog mi je mnogo dao, i ja sam zahvalan i Bogu i narodu. Od tada su PGP i Dom sindikata moji hramovi.

Pojavio se Rade baš na vrhuncu narodnjačke diskografije i njenih stvaralaca, ali i u jeku zamaha "Južnog vetra" i Lepe Brene.

- Pojavio sam se kada i Fahreta Jahić, alijas Lepa Brena. Zajedno smo nastupili i u čuvenom nedeljnom popodnevu koje je vodio Mića Minimaks, a režirao Joca Ristić. Sećam se, bili su u dilemi: ako puste samo mene zbog velikog hita, možda će biti optuženi za talasanje srpskog nacionalizma.

- Zato su rešili da naprave balans, pa pustiše i mene i Brenu. Tako smo i jedno i drugo dobili na imenu, neko manje, neko više. Ja manje, al' u duši mnogo više.

- Imao sam smisla sa marketing. Obilazio sam desetine najslušanijih radio stanica, pa stavim u kola šlajfne, plakate, slike, ploče. Gde vidim gužvu, ja izbacim letke. Nisam imao sponzore kao ovi današnji, a da sam imao samo jednog, bio bi mi dovoljan za celu moju karijeru.

- Ne osporavam postojanje menadžera i sponzora, ali mi smeta postojanje belog roblja. Mlađim kolegama savetujem da se izbore za svoj izgaz, za svoju pesmu po kojima će ih narod prepoznavati, a ne da žive od pesama starijih kolega.

'93. godine Radetu se desila pesma "Žene vole oficire". Izgleda da se i revolucije dešavaju, pa i one muzičke.

- Mi smo bili pripremili ceo album, ali mi je nešto falilo u to ratno vreme. Praktično sam zadao temu tekstopiscu Mili Janković, nešto što sam ja zamislio, a ona je napisala i bolje od očekivanog. Odemo kod kompozitora Pede Negovanovića, ja zagazim strojevi korak, a Peda harmoniku, melodija je pala u trenutku.

- Bio je to momenat, a imali smo sreću da se pojavio i dobar aranžer Boban Prodanović, u koga ja u to vreme nisam imao poverenje, a on nas je hteo poslušati. Ušao sam u studio, stavio slušalice, otpevao. Bila je to prva pesma u mojoj karijeri koju sam otpevao na prvu, bez ponavljanja.

- Znao sam da sam donio hit u ruke, odmah sam zamislio i spot. Obratio se Marijani Petrović, koja je u Pragu završula režiju. Za pet dana spot je bio gotov, sa tom čuvenom uniformom, ne četničkom, nego vojnika kraljeve vojske iz tog vremena, najčasnijom uniformom.

- Doduše, do današnjeg dana ja trpim i sankcije zbog te uniforme, ali ja ne mogu da objašnjavam ljudima da se i moj Voždovac zove po voždu Karađorđu.

Ima u Radetu mnogo toga dragačevskog i voždovačkog, seljačkog i gradskog, ima u Radetu puno toga trubačkog. Ume Rade da svira trubu ustima, bez instrumenta. Ipak, u Radetu je najviše gospodskog.

- Imao sam ja taj problem sa školovanim muzičkim urednicima, ljudima od muzičke akademije, koji mi rekoše: nećemo više te seljačke pesme, hoćemo urbanu muziku. Ja sa ponosom ističem svoje seljačko, dragačevsko poreklo. Olivera Katarina je moj nastup na njenom solističkom koncertu najavila kao "najstarije srpsko pojanje".

Ima Rade nekoliko ubitačnih hitova ("Žene vole oficire", "Selo moje lepše od Pariza", "Pogledom te tražim", "Putuju kočije bele", "Lepotica i sirotan", "Srce moje nemoj me boleti", "Bi l' se mala smilovala"), ima i nekoliko malo skupljih koje će tek vaskrsnuti ("Tiha voda ruši stene", "Tako mi hleba i vina", "Duša me je zabolela", "Ozdraviće srce moje"), sasvim dovoljno da ne mora da snima po svaku cenu.

- Ima nešto što se zove dug prema publici i Bogu što mi dade talenat da zabavljam narod i kad mi se hoće i kad mi se neće. Ja to i činim, ne pitajući za cenu. Trudim se da me ima, da me mnogo i ne košta, a da i ja ne koštam mnogo.

(Goran Milošević)