Kićo i njegovi "Bećari": Sećanje na rasnog Slavonca sa podignutim obrvama i spuštenim šeširom

Ode Kićo, a osta sećanje na "Plavušu" i "Crnku", na njegove "Bećare" pod umetničkm vođstvom Antuna Nikolića Tuce

"Hej bećari i bekrije, gde je vino da se pije.

Preporučujemo

Gde su cure, gde su snaše, da natoče prazne čaše.

I, ju, i, ju, ju, nemoj mala da čuju,

da ne sazna tvoja mati da si meni rekla dati,

da si meni rekla dati tri dukata ispod vrata.

Šorom šajke, ja sam bećar jedini u majke.

Ne zna bećar za nikake muke,

dok mu cure ravnaju jastuke.

Hej, bećari i bekrije iz te ravne Slavonije,

o moj šore ušoreni neće bećar da se ženi.

Na šporetu prigorelo ulje dok mi cura peglala košulje.

Cure ljubim, zadirkujem snaše, samo one koje se ne plaše". (narodna)

Ovo je jedna od najpoznatijih pesama iz Kićinog narodnjačkog opusa, posveta Slavoniji, tamburašima i svim bećarima.

- Ako je narodna muzika nešto što nosim u sebi od rođenja, onda za rok mogu reći da je muzika moje mladosti. Moji prvi akordi na gitari bili su u ritmu roka u godinama između '56. i '60. Zatim sam ga godinama svirao u izvornom obliku u grupama "Tornado", "Dinamiti", "Vizije", "Dječaci". Iako sam od početka '70-ih široj publici poznat po šlagerima, mogu reći da narodnjaci i rok ostaju moja draga uspomena i moja prva ljubav - govorio je legendarni Kićo.

Krunoslav Kićo Slabinac (1944 - 2020) je muzički vunderkind iz Osijeka, pevač vrtoglave karijere. Zapalio je Jugu i rasejanje već posle prve ploče i "Plavuše" iz 1969. i nekoliko godina kasnije sa tom "Divnom crnom ženom". Za samo dve godine snimio je desetak singlica, srebrnih i zlatnih ploča. 1971. zastupao je Jugoslaviju sa pesmom "Tvoj dečak je tužan" na festivalu Evrovizije u Dablinu.

- Kruno, došli su gosti, ajde nešto zapevaj! Ja sam pevao otkad sam progovorio. Moja mama je bila muzikalna, moj ujak je bio poznati tamburaš i on mi je pokazao prve akorde. Mene je moja majka još pre prvog razreda osnovne škole upisala na balet. Od prvog razreda pevam i glumim, a od petog razreda sam član dečjeg pozorišta "Radost", pevao sam i u dečjim operetama - govorio je Kićo o svojim počecima.

- Danas me kritikuju neki ozbiljni muzičari, pa kažu: "Pevaš neke pesme koje svaki pijanac, na svakom ćošku, može pevati. Zapravo, ima neke istine u tome. Sve su to pesmičci, retko se nađe poneka prava.

Kićo je, zbilja, ličio na pijanca. I kad nije pio, izgledao je pijan. Kićo je pevač snažnog, raskošnog, pomalo hrapavog glasa, velikog raspona, sa prefinjenim osećajem za meru, melodijsku liniju i dinamiku.

- Nastupala sam nekoliko godina sa Kićom širom Evrope na manifestaciji "Zvuci rodnog kraja" u organizaciji RTV Zagreb. Bila sam predstavnik Srbije, sva u šumadijskoj narodnoj nošnji, sa kikama i cvetom na vratu, šiljkanima i vezenom keceljom. Kad me videla legendarna glumica Nela Eržišnik, rekla mi je: "Anđo, ti treba da se udaš za nekog kralja". U publici nije bilo kraljeva, ali je bilo puno hrvatskih nacionalista - priča za Muzičku apoteku Anđelka Govedarović, legenda vojvođanske i tamburaške pesme.

- Naravno, Kićo je otvarao koncert sa svojim slavonskim tamburašima, sa svojim "Bećarima", kasnije je pevao i svoje čuvene šlagere. Posle nastupa, sećam se, prišao je meni i rekao: "Čuj, stara, dok sam ja ovde ne sme dlaka da ti fali". Ja, onako hladna kao špricer, izađem i zapalim publiku, pa kažem Kići: " Izgleda da su tvoji svi napolju, a moji su svi unutra". Od svega smo pravili šalu, bili smo kao brat i sestra.

Znao je Kićo i da rasplače publiku, da zajeca do grča, umeo je i da prosipa viceve, podvriskuje uz slavonske tamburaše i vesele snaše.

- Kićo je lafčina i ljudina, pravi Slavonac, veseljak i bećar. Voleo je život, voleo je društvo i kafane, dugo je momkovao, kasno se oženio. Imao je oči pravog zavodnika i pijanca. Kad je snimio pesmu "Zbog jedne divne crne žene", to je bio takav hit da smo ga i mi narodnjaci pevali. Pitala sam ga čija je to pesma, ko mu je napisao, a on mi reče da je to njegova pesma i da je posvećena jednoj našoj crnki koja je živela u Americi - kaže Anđa Govedarović.

Snimio je Kićo stotinak narodnjaka, tih veselih tamburaških pesama kojima je dao svoj pečat i šarm: "Svatovac", "Tandora", "Hej bećari", "Svekrva", "Peče čiča rakiju", "Jedno jutro rano čim zora zarudi", "Seoska sam lola", "Kabanica i seksera", "Škripi đeram", "Golubice bela" ,"Čija kola klepeću sokakom", "Ej čija frula", "Sinoć bila mesečina", "Čizme moje na bore", "Tri livade", "Kad se Ćiro oženio", "Gori lampa na srid Vinkovaca", "Zora rudi", "Ovim šorom Jagodo", "Digni Kajo kraj od šlingeraja"...

- Naše zadnje druženje bilo je u Subotici, uoči raspada Juge, u restoranu "Bačvanka" kod gazde Pere Buljovčića. A onda se zaratilo, stvorene su nove države, ali između Kiće i mene nikada nije bilo granice. Volela sam da ga slušam, volela sam da ga gledam u njegovoj omiljenoj crvenoj košulji sa dugim kragnama, koju sam mu toliko puta ispeglala na turnejama - dodaje Anđa.

Ode Kićo, a osta sećanje na "Plavušu" i "Crnku", na njegove "Bećare" pod umetničkm vođstvom Antuna Nikolića Tuce. Slušam Kiću, a vidim autentičnog Slavonca sa podignutim obrvama i spuštenim šeširom.

(Goran Milošević)