Šumadijske pesme deteta Kuršumlije: Rade Vučković - vernik poezije (PLEJLISTA)

"Venčavao se i razvodio s kafanama velegradskim", pesmom i gitarom obišao svet, postao srpski Jesenjin, a ostao dete Kuršumlije

"Kopaonik, sedi starac, koji nikad ne umire,

Preporučujemo

Toplica je njemu sestra ispod njega što izvire.

Topličani veseljaci, zdravo da ste svi zemljaci,

šro poreklo da se krije, mi smo deca Kuršumlije.

Kuršumlijo, mili grade, nikad tebe nije dosta,

ej, Toplice, lepotice, grliš Banjsku ispod mosta.

I Kosančić hrabri Ivan, i Toplica lepi Milan,

pradedovi naši stari, sa Kosova barjaktari." (Rade Vučković)

- I ova pesma me vraća u romantičnu prošlost. Ja sam čovek rokokoa i baroka. Koliko god dugo i lepo živeo, uvek žalim što nisam živeo ranije - priča Rade Vučković za Muzičku apoteku.

- Moj deda po majci, Rade Vlahović, bio je čuveni vojvoda iz Topličkog ustanka. Ja nosim njegovo slavno ime. Moja majka Nada oslepela je nad knjigama, tako da sam joj poslednje dane ulepšavao čitajući njene omiljene stranice. Moj otac Bogoljub je bio strog i prek, a dobar i pravedan.

"Venčavao se i razvodio s kafanama velegradskim", pesmom i gitarom obišao svet, postao srpski Jesenjin, a ostao dete Kuršumlije.

- Ja sam pravo topličko dete, rođeno u tom trostrukom trojstvu - tri reke (Toplica, Banjska, Kosanica), tri planine (Kopaonik, Jastrebac, Radan), tri banje (Kuršumlijska, Prolom, Lukovska). Zadojila me i priroda, zadojile me i priče o mojim slavnim precima. Moje rodno mesto je na vetrometini - od granice Rimskog carstva do Nemanjin grada i večere kneza Lazara.

- Eto, i ta "Đavolja varoš" je pravo svetsko čudo. Zato i zapisah: "Bog čuva Srbiju, a đavo Srbiju". Spevah i pesmu svojim detinjim strahovima i zavičajnom ponosu:

"Zalut'o sam u divljinu, zateče me gluvo doba, jedna ruka nevidljiva vodila me kao roba. Crni konj poda mnom rže, morila me teška glad, na izmaku svoje snage stigoh u Đavolji grad. Cele noći s đavolima pio sam i jeo, ženili me s đavolicom, a ja nisam hteo, opili me nekim vinom, pravljenim od krvi vuka, i na sreću godilo mi, ne beše mi ljudi muka. Zapevaše prvi petli, nesta moga crnog konja, mesto njega jahao sam jedno drvo kraj svog doma. Baš je strašna ova priča, pričala mi moja baka, za sve one što se boje od đavola i od mraka."

Voleo je Rade i prirodu i pesnike, gutao Jesenjina i Drainca, divio se Obrenovoj Šumadiji, lepšoj u pesmama nego u zbilji.

- Reče mi, davno, čika Obren Pjevović: "Ti ga lizneš, a on sladak kao med". Naučio sam i šta je ljudovanje i šta je ludovanje, ali nikad nisam piljario sa svojim pesmama. Kao mlad čovek sam se latio pera i crpeo motive iz naše muzičke zaostavštine. Ja sam na svoju zemlju posejao svoje seme.

Tako je nastao čitav ciklus Radetovih šumadijskih pesama: "Šumadijo, ko bi tebe ostavio", "Ja sam seljak veseljak", "Rado, lepa Rado", "Oj, Milice čobanice", "Naše tajne čuva vodenica", "Frulo moja od drveta", "Melje, melje stara vodenica", "Dobro doš'o mili sine", "Gde će kruška da padne, nego ispod kruške", "Jedna ruža polomljena", "Stari drugar, glava luda", "Lepa ženo, moj životni druže", "Deda Solunac", "Vrati se pod stari krov", "O Božiću, ako Bog da"...

Pre pola veka bio je jugoslovenska zvezda zabavne muzike, odlazio na višemesečne turneje po Rusiji, Evropi i Americi. A onda je upoznao Bucu Jovanovića.

- Ja sam po prirodi lenj čovek, kao "Boing" koji radi na jedan motor. 70-ih godina prošlog veka bio sam predvodnik jednog novog vala talentovanih zabavnjaka, prethodnik Čole, Čorbe, Bajage.

- Posle ubitačnih hitova "Viki, Viki, Violeta", "Tako je plakala Isidora", "Ciganin i violina", ja pripremam pesmu "Kako si mama, kako si tata" uz pratnju grupe "Suncokret" u kojoj je pevao Bora Đorđević.

- Sudbina je htela da u PGP-u naletim na Bucu Jovanovića. "Ti si talentovan pesnik i kompozitor, al' se od zabavnjaka nećeš 'leba najesti. Počni ti da pišeš za narodnjake, tu su pare".

- Poslušao sam Bucu i dao mu svoje stihove od kojih je komponovao legendarne narodnjake: "Kako si majko, kako si oče", "Vrati se ljubavi moja", "Nikad joj oprosti neću", "Pšenica se povila u klasu", "Da li još cvetaš rumena ružo", "Kad sunce zađe".

Bije ga glas da je svoje najveće hitove napisao u trenucima boemije i pijanih noći. Bili su to dani "kad je kafana mirisala k'o gostinska soba".

- Porastao sam u kafani i kao pesnik. Bile su to pijane noći sa Mikom Antićem, Zoranom Radmilovićem, Draganom Stojnićem, Zlatkom Golubovićem, Batom Jugovićem. Bejah početnik u tom poslu pijanom pa, kad ponestane čaša, ja pijem iz ženske cipele.

- Posle skadarlijskih noći, dešavalo se da idemo u stan Zorana Radmilovića na trežnjenje. Zoran nas vodi na burek i pušta nam sa gramofona nešto antinarodnjačko - "Malu noćnu muziku" i "Rekvijem". Kad se otreznim, krenu stihovi. Svoje najlepše pesme, ipak, napisao sam trezan.

Svojim stihovima obesmrtio je i sebe i Šabana, pesmom i dan-danas prkosi banalnosti svakodnevice.

- Jedna mlada dama uputila mi je kompliment da sam veoma zabavan i šarmantan, pa me znatiželjno upitala koliko mi je godina. Odgovorio sam joj kratko: Nemam nijednu, sve su odavno prošle".

(Goran Milošević)