Milan Simić, valjevska legenda: Autentičan majstor šumadijske pesme (PLEJLISTA)

Milan je autentičan majstor šumadijske pesme - zna da peva, ume da napiše i iskomponuje pesmu, a hoće da pomogne i mlađim ćiriličarima

"Noć se spušta, sneg polako veje, najavljuje pevac povečerje,

Preporučujemo

celo selo u tihi san tone, ja se spremam na konak kod kone.

Kono moja, kono moja, slušaj pesmu petla,

doći ću ti kad se budu pogasila svetla.

Kad se svetla niz selo pogase, kud ko ide i kome ne zna se,

još kad snežne pahuljice lete, svaki trag se do zore zamete.

Doći ću ti kad mrak selo skrije, kradom da me ne vide komšije,

doći ću ti najmilija moja, da te ljubim dok ne svane zora.

(Mića Ivanović - Milijan Rafajlović)

"Kono moja" je sevdah na valjevski način, umetnički najprestižnija pesma iz opusa Milana Simića. Iz godine u godinu sluša se sve više, iako je i pre 40 godina prodata u zlatnom tiražu.

- Odneo sam "Konu" u PGP. Dobio sam odgovor da ja treba da otkupim pola početnog tiraža. Ja se naljutim, i odem preko puta u predstavništvo Jugotona. Oberučke su prihvatili i meme i "Konu", i za sedam dana smo ugovorili izdavački savet - priča Milan Simić za Muzičku apoteku.

- Imao sam čast da povezem i Tomu Zdravkovića do Zagreba, koji je u isto vreme izdavao svoju ploču. Gde god vidi nož i kašiku kraj auto-puta, mi skrenemo na kafu, a Toma završi sa par vinjaka, uz utešnu napomenu: "Ma, bole te kompiri".

- I tako ceo dan do Zagreba. Na izdavačkom savetu bi odlučeno da se moja "Kona" štampa u pedeset hiljada. "Kona" je prodata u zlatnom tiražu i danas je neizbežna na mojim nastupima.

Milan Simić je okoreli narodnjak, zakleti dvojkaš, pevač, harmonikaš, kompozitor. Rođen je u valjevskom krajoliku i ostao veran zavičaju.

- Vraćajući se sa kupanja na Kolubari, nabasam na frulu koju je neko od čobana izgubio. Frula bila onako šarena, od kaučuka, a meni srce da iskoči. Uzmem da je probam, a ona svira. Do kuće sam uspeo da skinem "Kolubarski vez", legendarno kolo Braće Bajić.

- Sav srećan pohvalim se ocu, ispričam šta sam našao, a on će ti meni: "Odmah da si je vratio tamo gde si je našao". Bio je to najsrećniji i najtužniji dan mog detinjstva.

- Srećom, majka je posle nekoliko dana prodala korpu luka i jaja, i kupila mi ganc novu frulu. Ubrzo sam naučio najpopularnija kola Krnjevca, Radojke i Buce. Kasnije sam se toliko posvetio harmonici, da sam frulu potpuno batalio. Veliki je to kontrast - na harmonici se stiska dugme, a na fruli se diže prst.

U diskografiji je od 1976. Snimio je četiri singla i desetak albuma. Milan Simić je prvi posle Krnjevca snimio legendarnu pesmu "Jesen prođe, ja se ne oženih".

- Imao sam sreću da sam kao mlad pevač tezgario sa Krnjevčevim sinom Acom. Bila su to bogata veselja u okolini Beograda - u Begaljici, Ritopeku, Slancima, Velikom Selu. Sećam se, onako iscrpljeni i isceđeni vratimo se u sitne sate, a Mija Krnjevac nam otvara vrata od garaže. Pijemo kafu, Mija nam svira, a mi ne primetimo da se odanilo. Posle Mijine svirke nismo ni odlazili na spavanje, bili smo spremni za sledeći nastup.

Početak Milanove karijere obeležile su pesme njegovog legendarnog sugrađanina, harmonikaša i kompozitora Žarka Pavlovića Valjevca.

- Nekoliko godina sam bio jedan od vodećih pevača Žarka Pavlovića Valjevca, našeg "tate" kako smo ga od milja zvali. Moja prva pesma "Jorgovan miriše, draga uzdiše" bila je veliki hit u valjevskom kraju. Zbog pesme me prozvaše "Jorgovan".

Milanove pesme liče na izvorne. Sve što je pevao i komponovao sto posto je u narodnjačkom duhu. Stotinak pesama komponovao je i svojim kolegama: "Pijem po tri litre, ljubim po tri žene", "Šije Mica košuljicu" (Bora Drljača), "Da Srbije nema" (Era Ojdanić), "Šta učini ženo" (Raša Pavlović), "Ti se uda, ja se ne oženih" (Milija Milić)... Milanove pesme su zaživele u narodu, neke su i nastale na narodnim veseljima.

- Pevao sam bogatu svadbu u Sremčici, ženili smo pilota. Ja sam bio dežurni pevač, koji treba da "nađe" mladoženju. Kad smo se vratili sa venčanja, mladoženja me izvede iza šatre i kaže: "Slušaj, ti mene ne možeš da "nađeš", a ja se kleo u tebe. Gledaj sad ovde - 50, 100, 200 žena. Do danas su mislile da će biti moje, a ja sam samo jednu izabrao".

- Učini mi se dobra ideja, odem u kola, isprobam melodiju, vratim se pod šatru i krenem: "Najbolja je moja svadba, nigde takve nije bilo, na venčanje 500 žena je se okupilo. 500 žena plače i u mladu tužno gleda, 500 lepih žena, a nevesta samo jedna".

Milan je autentičan majstor šumadijske pesme - zna da peva, ume da napiše i iskomponuje pesmu, a hoće da pomogne i mlađim ćiriličarima. Od pesme je zarađivao, a u penziju otišao kao vatrogasac.

- Ja sam penziju zaradio kao vozač vatrogasnih kola. Radio sam kao mlad pevač i svirač zajedno sa jednim starim harmonikašem. Posle jedne svirke, ja zadovoljno trljam ruke, gazda oduševljen, a moj stariji kolega veli: "Vodi računa da ne bude - mlad delija, a star slepac".

- Peklo me to što sam čuo i, kad sam najviše pevao, ja se zaposlim kao vozač vatrogasnih kola. Zadirkivale me kolege pevači, a ja, eto, izvukoh neku siguricu za stare dane, mnogo veću penziju od ove pevačke, socijalne.

- Kolegama vatrogascima posvetio sam jednu šaljivu pesmu: "Ja dežuram, spavanje me mori, mala sama sva u vatri gori. Vatrogasac kad na vreme dođe, zauvek će vatra da te prođe".

Snimio je Milan desetine pesama za sva vremena i za sva narodna slavlja: "Kono moja", "O, moj Mile, al si lep", "Jesen prođe, ja se ne oženih", "Jorgovan miriše", "Ala volim život", "Most porušen, okolo daleko", "Uzimaš mi ćerku zete", "500 žena plače", "Umoran se vraćam", "Ožiljci", "Vajat", "Pozni susret"... Sve su to neizbežne pesme na programima narodnjačkih radio stanica, pa i na Milanovoj "Radio Kuli".

- Kad sam video gde ide narodna muzika, da umire trčećim korakom i u mom Valjevu, pre 20-ak godina sam otvorio svoj radio, "Radio Kulu". U početku sam imao deset zaposlenih, sad radim sam. Ja na ime autorstva, kao autor stotinak pesama, dobijam godišnje 800 dinara, a istoj toj autorskoj agenciji plaćam 35.000 dinara zato što emitujem muziku!?

- Kad odem na skupštinu SOKOJ-a, ne daju mi ni reč. Neki novi klinci na velikim položajima u Srbiji gledaju mene i moje kolege dvojkaše kao da smo gubavi i šugavi. Hvala Muzičkoj apoteci što svakodnevno čuva našu narodnjačku ćirilicu.

(Goran Milošević)