Crni deseti oktobar 1976: Dan kada su otišli Silvana, Mira i Bata Rade (PLEJLISTA)

Vest o tragičnoj pogibiji troje estradnih umetnika potresla je milione Jugoslovena, čak i one koji nisu slušali narodnjake

Tog nestvarno lepog oktobarskog dana 1976. godine, u plamenu jedne vatre, nestale su estradne dive Silvana Armenulić (37) i Mirjana Bajraktarević (25) i šef NORTS-a Miodrag Jašarević (60).

Preporučujemo

- Kada sam 1970. godine svirao pesme na Silvaninoj ploči i za potrebu serije "Ljubav na seoski način", nisam bio svestan da učestvujem u jednom istorijskom izdanju koje će krasiti domove miliona Jugoslovena. Zapravo, ja sam radio foršpile i bio aranžer na toj Silvaninoj ploči sa četiri Tomine pesme ("Šta će mi život", "Srećo moja", "Ja nemam prava nikoga da volim", "Kišo, kišo tiho padaj") . Silvana je bila prelepa žena, veliki čovek i profesionalac. Imao sam veliku sreću da je upoznam i najveću moguću nesreću da budem svedok te tragične pogibije - priča za Muzičku apoteku Ljubiša Pavković.

- Bio je divan jesenji dan. Krećemo od "Taša", Boki Milošević vozi, ja sedim do njega, iza mene sedi Bata Rade (Miodrag Jašarević), a Mirjana Bajraktarević iza Bokija. Bata Rade se tokom puta nešto pronervozio i često ponavljao "Neću ja dugo". Nervirao se, jadao, mučio ga šećer. Silvana je stigla iz Požarevca, gde je prethodne noći imala napornu tezgu. Posle nastupa na "Župskoj berbi", Silvana je odabrala Bata Radeta da je vozi. Toliko je bila umorna da nije mogla da gleda, a Bata Radeta uhvatila insulinska kriza. Iz najbolje namere napravila je fatalnu grešku, budući da je Bata Rade i inače bio loš vozač i sve je slabije video. Sećam se, sa Silvanom i Mirom trebalo je da se vrati i Ljubomir Đurović. Ja ga dvaput izvučem iz auta da gledamo fudbalsku utakmicu Jugoslavija - Španija. Po završetku utakmice, onako umorni i nervozni zbog poraza, krenemo nazad za Beograd - Boki, Ljuba i ja. U Kolarima nailazimo na nestvaran prizor - buktinja vatre i dima, gori nebo. Boki upita jednog očevica o čemu se radi, a on mu odbrusi: "Oni vaši".

Vest o tragičnoj pogibiji troje estradnih umetnika potresla je milione Jugoslovena, čak i one koji nisu slušali narodnjake. Poslednjem ispraćaju legendarnih narodnjaka prisustvovalo je tridesetak hiljada duša, pa i najveća Silvanina rivalka.

- Silvana i ja smo bile u odličnim odnosima, a novinari su kao i uvek bili gladni skandala i pravili ih tamo gde ih nema. Mi jesmo bile rivalke, ona je bila vredna da mi bude najveća rivlka. To rivalstvo je nama prijalo, pa i našoj publici. Neko navija za Silvanu, neko za mene. Silvana je počela pre mene, ali ja sam pre nje postala popularna. Bilo je to zdravo rivalstvo, pokrivale smo sve što spada u narodnjake, a nismo gazile u tuđi teren. Čak smo se i dogovarale da pravimo zajedničke koncerte po stadionima - priča Lepa Lukić za Muzičku apoteku.

- I ja sam trebala da učestvujem na toj "Župskoj berbi" sa nekim pesmama o vinogradima. Deselo mi se prvi put u životu da sam se uspavala. Majka me budi da idem na neko snimanje, a novinari dolaze da me intervjuišu šta imam da kažem povodom Silvanine pogibije. Bio je to udarac od koga sam se dugo oporavljala. Od tada nikad više nisam sela za volan.

Narodna muzika je u jednom trenu izgubila svoju najurbaniju divu i njenu dražesnu sestru u usponu karijere.

- Mirjana je bila u senci starije i slavnije sestre Silvane. Bila je sjajna osoba, mlada lepa, talentovana. Plenila je izuzetno raskošnim i prodornim glasom, tehnički superiorornijim od Silvaninog. S druge strane, Mirjana nije imala Silvaninu harizmu. Sredinom sedamdesetih Mirjana je, ipak, krčila put prema samom vrhu, naročito posle pesama "Doleteće beli golub", "Imala sam drugaricu", "Samo njega sanjam". Da ne beše zle sudbine, pitanje je gde bi danas bila Mirjana - kaže Radoslav Graić, kompozitor legendarnih pesama za Miru Bajraktarević.

Tog prelepog dana, najcrnjeg u istoriji narodne muzike, nestao je i Miodrag Jašarević, šef NORTS-a. Ljubiša Pavković i Boki Milošević sa radošću punom sete sećaju se svog Bata Radeta.

- Bata Rade je bio ne dobar, nego predobar čovek. Jedan od retkih šefova koji je milovao pogledom svoje pevače i svirače, stavljajući nam do znanja koliko mu je milo što napredujemo. To je bio violinista kakvog nema ni dan-danas. On nije svirao harmonski instrument, on je svirao melodijski instrument, ali je umeo da postavi orkestar i da od svojih instrumentalista izvuče najviše. Bio je savršen sluhista, imao je plemenit ton i vrhunsku umetničku tehniku. Svirao je muziku svih žanrova, a ne samo narodnjake. Žao mi je što je ostao u tolikoj Carevčevoj senci, što je neopravdano zaboravljen, a vodio je Narodni orkestar desetak godina - kaže maestro Ljubiša Pavković.

- Takvog dobricu nisam sreo. Kad bi svirao činilo se da je i sam opčinjen zvucima, na licu mu je lebdeo blažen osmeh, oči svetlucale. Ostavljao je utisak izrazito dobrog, duševnog čoveka, prefinjenih manira. Bio je detinjasto naivan, ali i besprekorno elegantan, uvek ispeglan, očešljan - pričao je Boki Milošević.

- Karijeru profesionalnog muzičara započeo je u Skoplju, gde je radio i kao koncertmajstor Skopske opere. Potom je prešao u Beograd, svirao u Beogradskoj operi, Revijskom orkestru, Sekstetu Duška Radetića, bio umetnički rukovodilac KUD-a "Ivo Lola Ribar", bio koncertmajstor i šef NORTS-a. Bio je to gospdin sa violinom i apsolutnim sluhom.

(Goran Milošević)