Stevo Damljanović, grlati gospodin: Mujo kuje konja po mesecu, a Stevo zakiva ispod Javora

- Moje pesme nikad nisu bile po ukusu muzičkih urednika i kritike - veli Stevo

"Pod Javorom selo šro je, to je rodno mesto moje.

Preporučujemo

Pod Javorom ovce pasu, čini mi se moje da su.

Ovce čuva lepa Mira i kroz pesmu mene dira.

Lepa Miro, pitaj majku, pođi sa mnom na igranku.

Sa igranke uzeću te, svojoj kući povešću te.

Ženiću te lepi cvete, znaj da više nisi dete". (narodna)

- Ova pesma je moj najveći hit i moje najveće razočarenje. Ja sam jedan od prvih pevača u bivšoj Jugi koji je snimio pesme sa trubačima. Čak i moje kolege rekoše: "E, ovaj je sebe sa'ranio". Kad sam snimio "Pod Javorom selo što je", odneo sam je ponosno na Radio Beograd u želji da je promovišem. Dobio sam odgovor od muzičkog urednika da se ta pesma nikad neće emitovati jer je četnička!? Bogu hvala, ja sam iz Ivanjice, možda sam ja četnik, možda su i moji Ivanjičani uglavnom četnici, ali, kome smeta truba? Pa ljudi, i Jugoslovenska narodna armija se budila uz trubu, i partizani su sa'ranjivani uz trubu - otvara dušu Stevo Damljanović.

Ovaj ponosni Javorac je osmo najmlađe dete majke Vukosave i oca Živana. Prvi susret sa muzikom doživeo je čuvajući ovce.

- Majka me budi da se čuvaju ovce. Šta sam drugo mogao u planini nego da vičem i dozivam stado. Tako sam bez ikakve i ičije audicije upoznao snagu i prodornost moga grla. Ni planina mi nije bila dovoljna, pa, kad se vratim kući, ja se nadvirim ili uđem u kacu od pedeset tovara i derem se kao nezdrav - seća se Stevo svojih pevačkih početaka.

- Prvu pesmu sam naučio sa gramofona ("Platno beli Sarajka devojka"), a prve pare sam zaradio na komišanjima. Stavi se jedan kolac, a na kolac fenjer, a ja pevam uz jednog harmonikaša.

U diskografiju ulazi polovinom sedamdesetih. Snimao je za najveće diskografske kuće u bivšoj Jugi (dvadesetak izdanja, preko sto pesama), sem za PGP. Za najveću televiziju i produkciju oduvek je bio "antidržavni element".

- Moje pesme nikad nisu bile po ukusu muzičkih urednika i kritike. Da se razumemo, ja nisam snimao pesme za "elitu" nego za onaj deo naroda koji sluša narodnjake. Zato sam i zagrmeo na Radio Šapcu i ostalim narodnjačkim radio stanicama - veli Stevo.

Snimao je Stevo zavičajke ("Pod Javorom selo što je", "Peške idem iz grada", "Oj golijske vite jele", "Sa Golije, Mučnja i Javora", "Ivanjica i sva sela znaju", "Jesi li se naljutila Zoro", "Ide Rade niz livade", "Mija iz Arilja"), sentiše ("Zovi, zovi", "Za nju koja nije tu", "Crno oko što mi srce ranilo duboko", "Poznanici mi smo bili", "Staze naše prekrilo je cveće"), pesme za razbibrigu ("Gara", "Motokultivator", "Šoferska", "Škripi stari krevet", "Da si sa mnom jela žutu proju")...

- Ja sam prvi snimio "Garu", a onda su "nagarili" i ostali. Ta pesma se i pre mene pevala na narodnim veseljima sa više ili manje vulgarnim tekstom. Ja sam je malo upristojio i snimio za "Melos". Tako sam prodao svoje ime narodu i postao muška "Trofrtaljka" - primećuje Stevo.

Peva Stevo nesmanjenom silinom i ljubavlju, peva za naše crkve, manastire, škole, peva sve više i bolesnima za lek.

- Sad nemam ni gde, a nemam ni kome da pevam za pare. U modi su svadbe koje traju dva sata, taman dok se pokloni prime. Kad sam počinjao, svadbe su trajale po četiri dana, pa se mi pevači orodimo sa domaćinom i njegovom familijom. U 21. veku živim od ljubavi svojih bližnjih, moje dece i unučadi, a bogami i od slušalaca mog Radio Javora koji četvrt veka emituje pravu narodnu muziku.

Kako juče, tako danas - Mujo kuje po mesecu, a Stevo zakiva ispod Javora.

(Goran Milošević)