78. rođendan Mladena Petrovića Kosmajca: "Hej živote ti ne žuri tako, navik'o sam živeti polako

Kosmajac je imao i tu sreću u nesreći da bude jedan od prvih posleratnih harmonikaša u svom kraju

"Kad sam bio dečko bez brčića, imao sam dosta devojčića,

Preporučujemo

a sad mi je već porasla brada, pa me hoće i stara i mlada.

Hej živote, ti ne žuri tako, navik'o sam živeti polako.

Ljubio sam i smeđu i plavu, nanese me đavo na garavu,

za garavu imanje bih dao, a za plavu kuću bih prodao.

A sad moram brkove da skratim, pa ću staru ljubav da povratim,

ženiću se, ali ne znam kada, možda sutra, a možda nikada".

(M. Petrović Kosmajac - B. Braca)

Ova pesma mnogo liči na svoga pevača i kompozitora Mladena Petrovića Kosmajca, narodskog čoveka iz Nemenikuća sa Kosmaja.

- Pevač je pozvan da uveseli ljude. Ja sam odrastao bez roditelja, ostao sam ratno siroče, gladno ljubavi. Srećom, brzo sam zavoleo harmoniku i narodnu muziku, a tako sam zavoleo i narod kome pevam. U mojim nastupima nije bitno samo pevanje, nego i scenski nastup, fazoni, gegovi. Ako pevamo, valjda treba da budemo i veseli. Zamisli čoveka koji je pobegao od žene i tašte, došao da se razveseli, a ja ozbiljan. Nikad nisam razumeo kolege koji pevaju, a stoje nepomični kao drvene Marije - priča Kosmajac za Muzičku apoteku.

- Nekako sam najslobodniji bio na vašarima, pod šatorima. Bio sam specijalista za punjenje šatora. U zlatnim godinama Šabačkog vašara dešavalo se da spasavam stvar i privlačim ljude. Kolege su me dočekivale kao spasioca. Zoran Jovanović, Moma Stanojević i Sveta Pajić viču u glas: "Kosmajac, pomagaj, pukli smo k'o bas. Riknulo pojačalo, narod se razilazi". Ja preuzmem komandu i krenemo sa starom švalerskom pesmom "Sinoć pade gusta tama i u tamu jedna dama". Nateram i svirače i pevače da me prate tako što viču "cumba-cumba, cumba-cumba" i plešu levo-desno sa svojim instrumentom. I tako "cumbamo" dok se šator ne napuni.

Rano je izgubio roditelje i, taman se latio harmonike, ostao je i bez tri prsta na levoj ruci. To ga nije sprečilo da svira harmoniku obema rukama.

- Prvo sam svirao klavirku, pa sam onda prešao na dugmetaru. Učio sam kod Ilije Spasojevića, savladao prstored, iako imam samo dva prsta na levoj ruci! Svrao sam i pevao mnogo pre nego što sam snimio prvu ploču. Kad sam 1974. snimmio prvenac, odem ja na tezgu sa mojom elektronkom. Gazda mi reče: "Jesi ti pevač ili harmonikaš? Ja te reklamiram kao pevača, a ti poneo harmoniku". Tako sam se prešaltao u pevače, ali u svakoj mojoj pesmi dominira harmonika, i sve moje pesme sam komponovao na harmonici - kaže Mladen Petrović Kosmajac.

- I tako prođu godine, ne sviram dugo. Onda se rodi moj prvi sin Rade, a ja pokazujući njemu obnovim gradivo. Onda se rodi i moj drugi sin Stefan, a ja opet učim.

Kosmajac je imao i tu sreću u nesreći da bude jedan od prvih posleratnih harmonikaša u svom kraju.

- Nasledio sam očevu harmoniku, naučio da sviram. Ali, u to poratno vreme skoro da i nije bilo harmonike. Više se koristila frula i usna harmonika, nego dugmetara i klavirka. Bio sam atrakcija, sa 12 godina sam svirao svadbe, jer nije imao ko da svira. Sam sam svirao igranke. Kasnije sam uzeo i bas, pa dve harmonike i bas - seća se Kosmajac početaka na harmonici.

Kosmajac je vlasnik retko egzotičnog glasa koji može da uhvati i najviše tonove. Peva Mlađa i ženske vokale, ali Mlađu niko ne može da imitira, čak ni njegovi sinovi.

- Pevaju moji sinovi na vašaru. Kad su uzeli da pevaju moju pesmu "Neću boli što ti drugi dade", jednom mom ispisniku se smučilo pa im priđe i reče: "Nemojte da se brukate! Zašto imitirate oca kad on ne peva tako". Stvar je u tome što ja pevam zagušljivo, a moji sinovi kad mene imitiraju pevaju kreštavo, a to nije isto - primećuje Kosmajac.

Mladen Petrović Kosmajac je mladolik čovek. Veselo srce prkosi godinama, a zdrav način života estradnim porocima:

- Kad sam išao da produžim vozačku dozvolu, doktor mi nije poverovao da imam skoro osamdeset godina. Kad se moj doktor uverio iz lične karte koliko imam godina, zapita me šta jedem. Odao sam mu svoj jelovnik - ujutru palenta sa rasolom, a tokom dana jabuke i grožđe. "Pa ti ne jedeš skoro ništa" - primeti doktor. "Jedi i ti tako doktore, pa ćeš možda da doživiš moje godine" - preporučih doktoru.

- Ja na pragu osamdesete mogu da prepešačim od Beograda do Kosmaja i mojih Nemenikuća. I dan-danas čuvam i sviram harmoniku na kojoj sam i ja učio, a naučili i moji sinovi Rade i Stefan.

(Goran Milošević)