Preminuo Žića Kojić, unikat narodne muzike: Mudrolije "Gromovnika sa Cera" (PLEJLISTA)

Inspirisan ljubavlju majke Mačvanke i oca Jadranina, bogomdanom prirodom i slavnom istorijom rodnog Podrinja, rano je počeo da piše i peva

"Moj je šljivik rodom prerodio, rodne grane do zemlje savio,

Preporučujemo

rodne grane do zemlje se svile, a mene su godine srušile.

Šljiva ranka, kruška karamanka, a u hladu čoban i čobanka,

belo stado po voćnjaku pase, a ja davne mladosti sećam se.

Rodne grane na mene se svile, domaćina svoga zagrlile,

mlade grane, a ja mnogo star, šljivo moja božiji si dar.

Iz tebe će poteći kapljica, ta čuvena srpska šljivovica,

sa tobom se peva i veseli, sa tobom se i rađa i ženi.

Svi pijanci uz tebe pevuše, ti se piješ i za pokoj duše,

ti si melem bolnog uzdisaja, ti si simbol srpskih običaja."

(Žića Kojić)

"Šljiva ranka, kruška karamanka" je jedna od najnovijih pesama blaženopočivšeg Žiće Kojića, jedna od najlepših posveta šljivovici, dokaz da se i u 21. veku može komponovati pesma koja liči na izvornu.

- Moje jabuke i šljive su sto posto prirodne, neprskane. Nijedne šljive u mom šljiviku nije bilo crvljive, valjda tako Bog nagrađuje. Izgleda da ću umreti od lepote mog šljivika, a bogami i od tuge zbog otkupne cene šljiva i jabuka. Imao sam u svom domaćinstvu registrovanih 120 rasnih grla ovaca, 120 stabala jabuke kolačare, preko hiljadu stabala šljive. Kad sam podneo zahtev za stimulans od države, dobio sam odgovor da sam premašio starosnu granicu.

- Nekad je i trulo voće imalo isplatljivu otkupnu cenu, a ja danas hranim stado jabukama i šljivama. Pre nekoliko godina otkupna cena šljiva i jabuka kolačara bila je pet dinara po kilogramu. Došlo vreme da uzmem motorku i da posečem šljivik, iako sam ga sadio, kalemio, gajio i u pesmi opevao - govorio je Žića Kojić u mikrofon Muzičke apoteke.

Živadin Žića Kojić je rođen 10. jula 1939. godine u Čokešini. Inspirisan ljubavlju majke Mačvanke i oca Jadranina, bogomdanom prirodom i slavnom istorijom rodnog Podrinja, rano je počeo da piše i peva.

- Rođen sam nedaleko od manastira Čokešina, zadužbini Miloša Obilića. Kada je Miloš poginuo, govore predanja, došao je glasnik majci Miloševoj i rekao: "Ne čaj, ne čaj Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje, Miloš ti je majko poginuo, niti ide, niti mu se nadaj!"

- Tu postoji polje koje se zove "Nečaja", gde je glasnik zatekao Miloševu majku, i "Pusto polje" gde je ostalo stado bez pastira. Prva narodna pesma koju sam naučio da pevam i sviram bila je "Čaj goro lane moje" - pričao je Žića Kojić.

Prvu pesmu je Žića napisao i komponovao još 1959. godine za vreme služenja vojske u Banjaluci. Zaljubio se u ćerku svoga kapetana i ovekovečio je u pesmi "Banjaluko tebe Vrbas deli, tu smo draga ljubav započeli". Prvu ploču snima za "Diskos" 1967. sa kompozitorom Mikijem Mitrovićem, a godinu dana kasnije ulazi u pevačko jato Buce Jovanovića. Sa ocem srceparajuće pesme snima dve singlice sa osam pesama, i tu "Lepu Janu" koja je išla ispred svoga veka.

- Posle izuzetnog uspeha naše prve ploče sa "Lepom Janom", predloži mi Buca da za drugu ploču prodam nešto stoke i pripremim pare za reklamu. Meni to bude krivo, pa kažem velikom Buci: "Slušaj majstore, moj otac očekuje od mene da od pevanja nešto i zaradim, a ne da rasprodam i poslednje tele iz štale".

- Tako je završena saradnja sa Bucom, i od 1970. do danas sam sebi komponujem, pišem stihove, sviram harmoniku, aranžiram i šefujem orkestrom - pričao je jedan od prvih i poslednjih autentičnih kantautora u narodnoj muzici.

Usledile su Žićine kantautorske pesme za sva vremena: "Moj živote, šta li mi te truje", "Nek uvenu ruže", "Pusti me da odem gde me misli nose", "Nikad kući ne dođem do zore", "Oj devojko malena", "Javljam ti se majko iz tuđine", "Kad bih smeo da ti kažem majko", "Kićeni svatovi", "Mačvo moja najlepša na svetu", "Šljiva ranka, kruška karamanka", "Stara vodenica"...

- Snimio sam samo u dvadesetom veku makar desetak pesama za sva vremena, i isto toliko i u dvadeset prvom veku. Ni izbliza nisam stekao status kakav zaslužujem. Kad sam navršio osamdeset godina, dobio sam status estradnog umetnika!? Slavu i popularnost nikad nisam jurio.

- Gledam omot mojih prvih ploča sa Bucom Jovanovićem pa se pitam: "Da l' se život poigrao sa mnom i sa mojim likom, je l' moguće kad ostariš da ne trebaš više nikom. Ne trebaš ni ženi, a deci još manje, svi čekaju da naslede dedino imanje".

- U takvom raspoloženju uđoh u serijal "Nikad nije kasno" kao jedan od prvih i najstarijih učesnika. Dođoh do četvrtog kruga, i ispadoh. Žao mi je što članovi Grandovog žirija nisu imali pojma da sam sedamdesetih godina prošlog veka snimio dvadesetak ploča za PGP, što samostalno, što u saradnji sa Latifom Havkićem, i nekoliko studijskih albuma posle dve hiljadite. Time su pokazali i neznanje i nepoštovanje velikana koji su me pratili na tim pločama - jadao se Žića.

Iskreno, bio sam zatečen pojavljivanjem moga kuma Žiće Kojića u serijalu "Nikad nije kasno". Pitao sam se, zar je moguće da moj kum "Gromovnik sa Cera", ekskluzivac PGP-a, jedan od prvih pevača Buce Jovanovića, radio pevač koji je 1956. položio audiciju kod Carevca, jedan od prvih i najautentičnijih kantautora narodne muzike, dođe na Grandovu binu i ponizno se predstavi članovima "stručnog žirija" koji nisu bili ni rođeni kad je on snimao večite hitove: "Ja sam Žića Kojić iz Čokešine?!"

Zar da okoreli narodnjak ode pred noge onih koji su četvrt veka mutili izvornu narodnu muziku, pa kad je ponestalo "zvezda" i "zvezdica" setiše se i ovih zaboravljenih iz "Poslednje šanse"? Zar Žića Kojić da se takmiči sa onima koji nisu snimili nijednu ploču? Zar ovakav ćiriličar da se takmiči sa propalim gitaristom, uobraženim Hendriksom?

- Sad se kajem što sam ušao u "Nikad nije kasno". Ako je do utehe, naši stari vele: "Ne oru se doline, bez matore voline" - primetio je "Gromovnik sa Cera" u poslednjem pojavljivanju u mojoj emisiji.

Žića Kojić je preminuo u ponedeljak 7. septembra 2020. godine. Zadnjih dana svirao je samo za svoju dušu i pevao pesme pune prkosa i gorčine:

"Nema svadbe, nema ispraćaja, nema lepih srpskih običaja.

Neka nova dođoše vremena, u Srbiji slavlja više nema.

Svi pevači bolno virus trpe, mesto pesme na usnama krpe.

Gromovnik sa Cera, stari pevač Žića, svira kozi sa troje jarića."

(Goran Milošević)