Sultani u narodnoj pesmi: Koja sve pitanja otvara "Žena od sultana" (PLEJLISTA)

Pevalo se o sultanima, njihovim haremima i ljubavnim jadima, i kad nije bilo diskografije i estrade

"Iz harema jednog dana otišla je od sultana,

Preporučujemo

niz čaršiju, bez nanula, Šeherzada lepa bula.

Šeherzada, Šeherzada, ti si uzrok mojih jada,

moraš jednom to da shvatiš, dajem carstvo da se vratiš.

Sultan šalje svoje sluge da je nađu, al, nje nema,

zbog lepote tog anđela ostavio mnogo žena.

Jednog dana ona dođe, pred sultanom gordo stade,

volim drugog, ubijte me, oproštaj joj sultan dade."

(Aca Stepić - Rade Vučković)

Eto, tako se pevalo o "ženi od sultana" još pre više od četrdeset godina. 1978. godine "Šeherzadu" je prvi snimio Aca Matić, dve godine kasnije i Ljuba Aličić, a početkom ovog veka i Esad Plavi, i to najslušaniju verziju.

- Ploča koju sam radio sa Ljubom Aličićem ostaće mi u sećanju kao jedna od onih koje sam najlakše snimio. Pripremio sam osam pesama raličitih po ritmu i melodiji, i to u godinama dominacije šumadijske dvojke, kada je Ljuba imao dvadesetak godina. Ljuba je za petnaestak dana naučio pesme, došao u studio i snimio album za jedno popodne.

- Sve su se pesme slušale, sve sem "Šeherzade". Prođoše decenije i, eto, "Šeherzada" postade i moja najslušanija autorska pesma, doduše, tek posle obrade Esada Plavog. Esad je pesmu snimio u još orijentalnijem ruhu, sa više elektronike, tek toliko da osvoji klince. Nije me ni pitao, kao kompozitora pesme, a ja ga nisam tužio. Pesmi nije mesto na sudu, važno je da se sluša - kaže Aca Stepić, legendarni kompozitor.

Pevalo se o sultanima, njihovim haremima i ljubavnim jadima, i kad nije bilo diskografije i estrade. U bosanskim kasabama, kad akšam padne i mesec ogreje, uz saz i šargiju odjekivallo je:

"Na prijestolu sjedi sultan, silni Ekber car, a do njega mlad vezire, mladi Begmen-han. Kazuj meni mlad vezire, imena ti tvog, ko ti dade zlatne ključe od harema mog". Ovo je, zapravo, obrada stare pesme srpskog pesnika Jovana Ilića (1824 - 1901), šumadinca zaljubljenog u sevdah, iz zbirke "Dahire": "Na prestolu kalif sedi, Harun - al - Rašid, do njeg sjedi mlad vezire, Džafer Barmekid. A ču li me, mlad vezire, znaš li ko sam ja? Ti si kalif sunce jarko, što nam svjetom sja."

"Na prestolu sedi sultan" je jedna od najprestižnijih i najpevanijih sevdalinki. Snimali su je u potpuno različitom aranžmanu pevački velikani, i narodnjaci i zabavnjaci: Himzo Polovina, Šaban Šaulić, Muharem Serbezovski, Ibrica Jusić...

Šta tek reći za pesmu "Kraj tanana šadrvana, gde žubori voda živa, šetala se svakog dana, sultanova, ćerka mila". To je jedna od najpevanijih sevdalinki na stihove (prepev) Alekse Šantića. To peva i Zvonko Bogdan na svojim koncertima, to sviraju i trubački orkestri, filharmonije.

Ali, zaboga, ne zbog sultana, sultanije, bule, Šeherzade, ili nekog klanjanja Turcima i orijentalu. Tema svih ovih pesama je ljubav, čežnja, strast, ta crna žuč koja zaslepljuje i, naravno, bludi i sultanove žene. Zato me čudi reakcija dvojkaške javnosti na uspeh pesme "Žena od sultana".

Okorelim dvojkašima se ovih dana diže kosa na glavi od "sultanije".  Zapljusnula je radio i tv stanice, sela i gradove, ulice, njive, vozila gradskog prevoza. Peva se i u Mionici, ispred spomenika Živojinu Mišiću, u emisiji "Prelo u našem sokaku", finansiranoj iz budžeta republike Srbije!?

Priznajem, da sam muzički urednik pomenute televizije našao bih neko drugo mesto i neku drugu emisiju za ovakvu pesmu. Davno je maestro Dragan Aleksandrić izjavio u mojoj radio emisiji: "Nema loše pesme, ima samo loših mesta i načina donošenja".

Nije pitanje samo kako jedna ovakva pesma može da nabije sto miliona pregleda na "Jutjubu". Sve što je hit, ne znači da je lepo, niti sve što je lepo postaje hit, niti je broj "lajkova" merna jedinica slušanosti i trajnosti neke pesme. "Žena od sultana" otvara i ozbiljnija pitanja:

Zašto se autentična narodna muzika (šumadijska, starogradska, vranjanska, vojvođanska, vlaška, kosovska, makedonska) potiskuje iz beogradskog etra? Zašto se dobra dvojka snima svake prestupne godine? Zašto vozači ne smeju da "odvrnu" Milančetovu "Anđeliju" u vozilma javnog gradskog prevoza u Beogradu?

Zašto šumadijska dvojka u Beogradu ima tretman pesme nacionalne manjine, zbog koje bi pomenuti vozač javnog gradskog prevoza bio linčovan od starane putnika i dobio otkaz? Zašto je na javnim masovnim okupljanjima u Beogradu (od kupališta na "Adi", preko hipermarketa, do dočeka sportista i novih godina) nepoželjna narodnjačka ćirilica?

Zašto od 30 radio stanica u Beogradu, od kojih nekoliko ima nacionalnu frekvenciju, NIJEDNA ne emituje pravu narodnu muziku i danju i noću?

(Goran Milošević)