Predrag Drezgić, nastavnik muzičkog i solista Radio Beograda: Pevač koji liči na one najbolje

- Drago mi je što me porede sa najboljim - veli Preša

"Još te moja ljubav čeka, još te zovem da se vratiš,

Preporučujemo

da ti kažem da te volim, da ne mogu da prebolim.

Hej ljubavi moja stara da l' se nekad setiš mene,

bez tebe je život tuga, još me muče uspomene.

Mislio sam sve će proći, zaborav će sve da skrije,

godine su mnoge prošle, ali ljubav prošla nije.

Još te volim istim žarom, ne gasi se ljubav prava,

nju nikada neće skriti tamna senka zaborava".

(Predrag Drezgić - Milovan Prokić)

Kakva pesma, kakav dvojkaški sentiš, mnogo skupa, a nedovoljno iskorišćena pesma iz 1987. Poskupljivala je i moje radio emisije. Sećam se, zvoni telefon na Bonton radiju, Šaban Šaulić me pita: "Auuu, zemo, ko ovo peva?" Milan Babić je bio oduševljen i pesmom, i svirkom i pevanjem.

Predrag Drezgić uz prepoznatljiv aranžman i ansambl Branimira Đokića - tako je počeo sredinom osamdesetih, i do današnjeg dana ostao veran i Banetu i pravoj narodnoj pesmi.

U bogomdanoj Mačvi rodi i kad poseješ natraške. Oskar Davičo veli - poseješ dugme, dobiješ kaput. U tom ambijentu, u srcu Mačve, u Dublju, "mačvanskom Dubaiju", ponikao je Predrag Drezgić Preša.

- U mojoj porodici ima mnogo muzikalnih. Otac je pevao u muškoj vokalnoj grupi "Mačvanski jarani", majka me budila i uspavljivala s pesmom. Izgleda da su geni ispoštovali svoj princip i u mom slučaju. Tako sam i ja zapevao na prelima i u "Jaranima". Kad sam se oženio, išao sam na sigurno: završio sam muzičku akademiju, da ne zavisim od nesigurnog estradnog posla. Još malo pa ću dočekati penziju kao nastavnik muzičke kulture. Uporedo sam snimao gramofonske ploče i pesme, pojavljivao se na tv. Đaci mi traže da im na časovima ponekad pustim i neku moju pesmu. Ali, nastavnički posao je za mene poziv, misija. Država me plaća da pokažem đacima da postoji još neka muzika osim one svakodnevne, popularne - kaže Predrag Drezgić.

Skoro sve što je snimio (nekoliko studijskih albuma i desetine trajnih snimaka) propratio je sa svojom harmonikom i ansamblom maestro Branimir Đokić.

- Mi smo danas veliki prijatelji, a upoznali smo se relativno kasno. Bilo je to sredinom osamdesetih na takmičenju pevača Mačve i Pocerine. Ja sam već izdao svoje prve pesme za "Vojvodina koncet", bez ploče, samo kasetu. Na jednom koncertu ja priđem Brani i pohvalim se svojim prvencem, dam mu kasetu da je presluša. Na sledećem koncertu, opet stanem pred Branimira. Podsetim ga da sam ja onaj sa kasetom. Naravno, on je nije preslušao. Ja se onda okuražim, pa onako bezobrazno, pitam Branimira i njegovu ekipu: "Čitate li note, da vam raspišem jednu moju pesmu?" Bilo je drsko, al' sam makar skrenuo pažnju na sebe. Kad su uvežbali pesmu, zapevao sam uz Branimirov orkestar. Usledilo je pitanje: "A gde si ti dosad bio?" Tako sam uz Branimira postao i solista radio Beograda, zaštitno lice naše narodnjačke ćirilice - ističe Predrag Drezgić.

Siguran državni posao omogućio je Drezgiću da se umetnički posveti našim najstarijim i najlepšim pesmama. I pored pevačkog i kompozitorskog dara, opredelio se za izvorne pesme, naročito one zavičajne i rodoljubive. U predvečerje rata u bivšoj Jugi, početkom devedesetih, izdaje za PGP album sa narodnim biserima: "Oj, vojvodo Sinđeliću", "Ko to kaže Srbija je mala", "Srpska se truba s Kosova čuje", "Oj Kruševcu, Lazarevo carstvo", "Igrale se delije", "Marš na Drinu", "Bože pravde", "Tamo daleko", "Kreće se lađa francuska". I najveći muzički stručnjaci pohvalili su Prešino pevanje, pesme se zavrteše na radiju, neki ga predložiše i za pevača srpske himne, a neki ga proglasiše i nacionalistom, četnikom.

- Dok pevam "Marš na Drinu" osećam se jači, silniji, pokrenut na strojev korak. Ali, himna je najsvečanija melodija jedne države, podrazumeva nešto šire, dušu jednog naroda. Uz himnu treba da bude lepo svim građanima jedne države, da je dožive kao svoju. Imao sam tu čast da "Bože pravde" pevam i mnogo pre nego što je postala himna Srbije. S ponosom sam snimio i "Oj, vojvodo Sinđeliću". Zalepiše mi etiketu nacionaliste zbog stiha "Ti si Turske posekao glave, zato tebe Srbi rado slave". Da, tačno je, volim svoj narod i njegov slobodarski duh. Nismo mi ubijali Turke po Turskoj, nego da ih isteramo kao okupatore iz Srbije. Ja sam samo udahnuo jedan novi život i jednu novu energiju pesmi koju je narod davno ispevao. Ponosim se što sam snimio i Zaharov "Vidovdan" za arhivu Radio Beograda - kaže Predrag Drezgić.

Ovaj gorostasni Mačvanin podsetio je svojim raskošnim baritonom na naše najbolje pevače. I fizički je sličan sa ikonom Radio Beograda Dragoljubom Lazarevićem, neki ga porede sa Tozom i Cunetom. U RTS-ovm serijalu "60 najlepših pesama" snimio je Drezgić tri pesme, baš iz repertoara gore pomenutih: "Zapevajte pesme stare", "Čiča peče rakiju" i "Igrali se konji vrani".

- Drago mi je što me porede sa najboljim. Za mene su Cune i Toza uzori i idoli, ali se nikad nisam trudio da ih imitiram. Danas i pevači od karijere i ovi sa raznih audicija ubiše se jureći Šabana. Ja ostadoh svoj, pa makar i nedovoljno popularan - veli Preša.

(Goran Milošević)