Dragoslav Belić, pevač Bucine sete: Pevao je da ne bi plakao (PLEJLISTA)

Dragoslav Belić je prototip pevača Bucinog suptila - hvata na osećaj, a ne na snagu, zna da peva i voli da peva

"Sanjao sam noćas oči tvoje, koje sam najviše voleo,

Preporučujemo

suze behu na jastuku mome, s'vatih da te nisam preboleo.

Vrati se ljubavi moja, stazom što te do mene vodi,

kada ti najteže bude, kada te ostave mnogi.

Ruke moje još uvek te traže, želje i stara htenja,

živiš sada od mene daleko, bez ljubavi i bez poverenja.

Nikad neću ja moći da volim k'o što sam tebe voleo,

svakog jutra na jastuku suze kažu da te nisam preboleo."

(Buca Jovanović - Rade Vučković)

Ovo je jedna od najlepših i najpevanijih pesama kompozitorsko-pesničkog tandema Buca Jovanović-Rade Vučković. Pesma je mnogo poznatija u izvođenju Cveleta Radovanovića (samo na Cveletovoj verziji svira Buca sa svojim ansamblom), ali original je 1975. godine snimio Dragoslav Belić uz ansambl Radojke Živković. Dobro obavešteni izvori kažu da se Buca napio, pa zamolio Radojku da odsvira u studiju. Radojka je došla trezna, što se za Dragoslava Belića ne bi moglo reći. Tako je snimljena prva verzija jedne od najskupljih Bucinih pesama.

- Pesmu "Vrati se ljubavi moja" naučio sam u kolima od Lipovice do Vrnjačke Banje. Vozio me Buca kod njegove majke Borike i pevušio mi pesmu nekoliko puta u toku vožnje. To je poslednja pesma iz naše saradnje - pričao je Dragoslav za Muzičku apoteku.

Snimao je Belić i pesme Radeta Bogićevića, Mileta Uroševića, Dobrivoja Baskića, Ace Stepića, Doce Ivankovića. Sa Bucom je snimio od 1969. do 1975. godine sedam singlica sa 18 pesama: "Misli me muče", "Golube beli", "Ako imaš srca", "Negde daleko", "Čovek bez sreće", "Čežnja za tobom", (presnimili Rade Petrović i duet Stevanović), "Najteže je izgubiti ljubav", "Pesma sinu", "Piši mi druže", "Kad sunce zađe" (presnimila Vida Pavlović), "Sada si srećna žena", "Do poslednjeg daha", "Može li čovek dva puta da voli", "Nemoj da se rastajemo", "Vrati se ljubavi moja", "Koliko si dušo mila".

- Prvo sam upoznao Bucina kola i Bucine pesme, pa tek onda i samog Bucu. Prošao sam audiciju u Bucinoj kući sa pesmama "Mujo kuje" i "Oj, goro, goro zelena". Imao sam tu nesreću da snimam sa Bucom baš tih godina kada je snimao i sa Šabanom. Ja sam ostao do kraja sa Bucom. Vezali su nas isti poroci i slične nesreće - pričao je Dragoslav Belić.

Dragoslav Belić je prototip pevača Bucinog suptila - hvata na osećaj, a ne na snagu, zna da peva i voli da peva. Ispekao je zanat u kafanama, na svadbama i vašarima, i kao zreo pevač došao u pevačko jato Buce Jovanovića. Mnoge pesme iz Belićevog repertoara su, zapravo, priče iz njegovog burnog i nesrećnog života. Posle teške saobraćajke završio je iza rešetaka, a posle gubitka sina "pevao je da ne bi plakao". Belićeve ispisnike i danas ubija pesma koju je snimio na stihove Dobrice Erića: "Suzo moja u kapljici vina, ja u tebi tražim lik svog sina, bistre oči i kosu k'o svila što mi dade i oduze krila. Ja sad pričam baladu o tati, što te sneva, na dno čaše pao i što peva da ne bi plakao".

- Dragoslav Belić je izuzetan pevač, mnogo bolji uživo nego na pločama. Izgleda da ga nije htela studijska tehnika. Bio je čovek posebne emocije i inspiracije, boemčina i pevač trenutka. Istih godina smo snimali kod Buce, a podario mi je dve pesme za koje je napisao i melodiju i stihove: "Kad mi bude sedamdeset leta" i "Dosta mi je nemirnog života". Bio je retko muzikalan čovek, komponovao, pisao poeziju, a dodatno se opismenio i u muzičkoj školi - kaže gospodin Raša Pavlović.

Dragoslav Belić je preminuo 2017. godine u svojoj rodnoj Ostri, kod Mrčajevaca, u srcu Šumadije. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u voćnjaku iznad rodne kuće.

(Goran Milošević)