31 godina od smrti Radoja Mitrovića Barajevca: Sećanje na ljudsku i kompozitorsku gromadu

U autorskom i estradnom carstvu obolelom od sujete i zavisti, nedostaju ovakve ljudine poput Barajevca

Prođe trideset jedna godina od preranog odlaska Radoja Mitrovića Barajevca, 6. februara 1989. Ostavio je našem narodnjačkom stadu nekoliko stotina pesama i kola trajne vrednosti, vinuo u zvezdanu orbitu mnoge anonimuse, doktorirao na lipovičkom stilu.

Preporučujemo

Imao je Radoje od koga i učiti - od seoskih muzikanata iz svog Barajeva do Mije Krnjevca. Tako potkovan ulazi početkom 60-ih kao druga harmonika u prvu postavu ansambla Buce Jovanovića. Radojeva sviračka i stvaralačka energija odvaja se od Bucinih ćudi. Sve ono što Buca ne stiže ili odbija, prihvata Barajevac. 1968. formira svoj ansambl i počinje da svira na pločama i veseljima. Tek što je formirao ansambl, odsvirao je na pločama neke od najslušanijih pesma tog doba i svih vremena: "Jedna suza na tvom licu" (Aleksandar Danilović), "Uzmi sve što ti život pruža" (Gvozden Radičević), "Lepa vodeničarka" (Rajko Jovičić), "Volim te, i ako ne smem" (Azemina Grbić)...

Odvojivši se od Buce, nekoliko godina je intenzivno sarađivao sa pesmama i pevačima Doce Ivankovića. Od sredine 70-ih kreće Barajevčev stvaralački gejzir. Na stihove Mirjane Bukovčić Trišić '75. komponuje svoje najslušanije pesme: "Obriši mi, vetre, suze" (T. Đ. Medoševac), "Budi hrabra na rastanku" (Ljuba Nedeljković), "Oženjen sam, kao momak živim" (Era), "Digni glavu ispod belog vela" (Marko Lukić).

Sa legendarnim tekstopiscem Miodragom Ž. Ilićem kreće u potragu za talentovanim pevačima. Obilazili bi kafane i,  onako nenajavljeno, negde iz prikrajka, osluškivali pevače. Tako se pevač pokazivao u najboljem svetlu, bez treme i tenzije koju donose današnje grandiozne i glamurozne audicije sa rijaliti žirijem u prvom planu.

Barajevčeve pesme su prepoznatljive po dominaciji harmonike. Dešavalo se da izbaci ceo orkestar iz studija i snimi pesmu samo sa pevačem i svojom harmonikom. Uz harmoniku je vidno mesto pripadalo violini, što je samo pojačavalo emotivni ton lipovičkog stila. Naravno, sve to uz briljantne tekstove. Barajevac je, još od druge polovine 70-ih, ubacio i klavijature u svoje pesme i orkestar, naročito u orijentale.

Svojim prijateljskim, očinskim i narodskim pristupom, formirao je pevačko jato od stotinak pevača. Bilo je i većih umetnika i komercijalnijih kompozitora od Barajevca, omiljenijih nije bilo mnogo. Predavao se do kraja muzici i druženju.

Poživeo je samo 53 godine. U autorskom i estradnom carstvu obolelom od sujete i zavisti, nedostaju ovakve ljudine poput Barajevca.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)