Sećanje na Dragišu Nedovića: 54 godine od smrti narodnog pesnika (PLEJLISTA)

Poživeo je samo 50 godina, otišao je tiho i neprimetno

Na današnji dan, 1966. umro je Dragiša Nedović, pesnik i kompozitor nekih od najlepših i najpevanijih narodnih pesama. Otišao je onako kako je i živeo - tiho i neprimetno. Na večni počinak, po sopstvenoj želji, pratili su ga njegovi stihovi: "A kad dođe kraj života, bol samrtnog krika, na sprovodu nek' mi svira samo harmonika".

Preporučujemo

Mnogi pevači su pevali Dragišine pesme, ne znajući da su njegove ili misleći da su izvorne: "Stani, stani, Ibar vodo", "U lijepom starom gradu Višegradu", "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Na Moravi vodenica stara", "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Obraše se vinogradi", "Lepe li su, nano, Gružanke devojke", "Siromah sam, druže", "Pluća su mi bolna", "Odrast'o sam dole kraj same Morave", "Zasviraj mi, stara frulo"...

Dragiša je pisao stihove i pevušio na "jednoj staroj skršenoj gitari" u vreme kada na ovim prostorima nije bilo ni diskografije ni pravne zaštite autora. Ovaj nemirni i skitački duh, izgleda, nije bio svestan svoje vrednosti. Opevao je sela oko Kragujevca (Grošnicu, Dragobraću, Korićane, Badnjevac, Beloševac), reke (Dunav, Ibar, Moravu, Jasenicu), brda i planine (Avalu, Lipar, Žeželj), Bosnu, Dalmaciju, svoju bolest (Pluća su mi bolna).

Kada je bio u Splitu na odmoru, na oporavku kao radnik 'Zastave", napisao je pesmu "O, lipa ti neznanko".

Radeći u Višegradu, upoznao je devojku Kiku, a ljubav ovekovečio pesmom "U lijepom starom gradu Višegradu". U prvoj verziji pesme, u izvođenju Himza Polovine, nedostaje ključna strofa: "Ustaj, isprati me, moram da putujem. U Srbiju idem svome rodnom gradu. Za tobom ću, Kiko, mnogo da tugujem, zašto sam te samu ostavio mladu".

Svoje stihove je beležio kako i gde je stigao u trenucima inspiracije, na kojekakvim papirićima, salvetama, džakovima. Muzički nepismen, bez poznavanja nota, svoje melodije "beleži" u svom sećanju i, posle nekog vremena, otpeva je nekom muzičaru. Dragišine pesame su propevale zahvaljujući Miji Krnjevcu (Jesen prođe, ja se ne oženih, Ja posadih jednu ružu belu, Ja ne žalim oči svoje, Teci, teci hladna Jasenice, Jesi l' čuo mili rode), Mići Stojanoviću (Harmoniko moja, Pesma harmonici) i, naročito, Nestoru Gabriću (Igra kolo kraj Nišave, Jutros berem jabuke, U proleće kad procveta cveće, Uželeh se majko Beograda, Skoro će jesen, svi se momci žene, Bašto moja puna li si cveća, Moj grad leži kraj Dunava, Što da žalim mladost moju, Gledala čobanka, Teško mi je Šumadiju ostaviti, Beograde grade na Dunavu, Zarudela zora na Moravi).

Pesmom je bežao od sirotinje i, kao već poznati kragujevački pesnik, izbegao je i streljanje u Šumaricama. Posle četiri godine u nemačkom zarobljeništvu, vraća se grudobolan i slabovid u svoj rodni grad. Poživeo je samo 50 godina.

Ostavio je desetine snimljenih (uredno potpisanih njegovim imenom i prezimenom i) i stotine nesnimljenih pesama. Ostavio je rukopise i pesmarice i svojih i omiljenih izvornih pesama. Nekad se preterivalo sa nepoznavanjem i izbegavanjem Dragišinog autorstva. Danas se preteruje sa nagomilavanjem - pripisuje mu se i što jeste i što nije.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)