Hašim Kučuk Hoki, narodnjački buntovnik: 17 godina od smrti neponovljivog Jugoslovena i ženskaroša

Nastradao je u saobraćajnoj nesreći na današnji dan, 26. novembra 2002. u Kovilju. Sahranjen je u banatskom selu Sakule gde je i živeo početkom ovog veka

Hašim Kučuk Hoki je najveći buntovnik, najveći čupavac, najveći Titoista i vlasnik najvećeg hita među narodnjacima. Da je snimio samo "Pijem da je zaboravim", zaslužio je ovaj pomen.

Preporučujemo

Iz Hokija su izvirale pesme i deca jače nego desetine reka i potoka iznad rodne Fojnice. Otac Alija, borac "9. krajiške", vaspitao ga je u ratničkom, a majka Halida u verskom duhu. Iz osnovne škole izašao je  nepismen. Pevušio je čuvajući krave i ovce u bogomdanoj prirodi i pozivao vernike na molitvu. Za sebe je govorio da je najmlađi mujezin u Jugi. Opismenio se tek u vojsci 1967. godine.

Po izlasku iz vojske formira orkestar i peva sevdah u kafanama. Mnogi su primetili: "Ovaj peva kao mujezin!" Hokijev prodoran glas zaparao je uši i kompozitoru Damjanu Babiću. Njegovu pesmu "Tugo moja tugo" peva na svom debitantskom nastupu na Ilidži 1970. i osvaja drugu nagradu publike. Niko nije ni čuo šta je i kako pevao. Publika se smejala dok je pevao, a onda se prolomio neviđen aplauz. U gomili bučnoj, u okruženju uštogljenih i svečano odevenih kolega, stajao je vižljasi čupavac, sa tamnim pankerskim naočarama. Tako je rođen narodnjački Džon Lenon.

Svoj najveći hit, i verovatno najveći narodnjački hit svih vremena, komponovao je na stihove Radmile Popović uz maestralni foršpil, aranžman i orkestar Jovice Petkovića. Usledio je i prvi nastup u Dvorani doma sindikata na "Kupu pevača". Naravno, Hoki je zapucao u džinsu. Portiri su tih godina vraćali i publiku "nepropisno" obučenu. Kad je Hoki rekao portiru da je došao da peva kao predstavnik Bosne, ovaj ga otera u tri lepe i dodade: "Mene si našao da zezaš". Srećom, uspeo je da se uvuče sa Safetom Isovićem na službeni ulaz. Usledilo je novo treniranje strogoće - hitro skinuše nekog muzičara, al' Hoki neće odelo. "Imam voz u devet", zapreti, oni se uspaničiše i pristaše. Najavi ga Mića Orlović, Hoki krete na binu, al' ne vidi ispod tamnih naočara pred koji mikrofon da stane. Boki Milošević ga uhvati kao slepca i dovuče pred prvi mikrofon. I opet smeh i toliki aplauz da su voditelji nekoliko puta ponavljali da po propozicijama može da peva samo jednu pesmu.

Zapravo, u nastavku karijere je i pevao samo jednu pesmu, jer sve druge su bile u senci opštenarodne himne. Kad se pojavila ploča krajem 1970. prodavana je u 30000 primeraka dnevno. Kupovali su je i najveći rokeri i oni koji nikad nisu slušali narodnjake. Kupovali su je i oni koji nisu imali gramofon. Postala je jedanaest puta zlatna, sa tiražem od preko milion primeraka.

Usledili su pozivi na sve značajnije jugoslovenske festivale. Čak je trebalo da učestvuje i na čuvenom festivalu zabavne muzike u Splitu 1972. Međutim, neki od legendarnih zabavnjaka su potpisali peticiju u vidu ultimatuma da neće nastupiti akl se pojavi Hoki. Izgleda da su se plašili šta će reći publika ako im jedan narodnjak sa pesmom Hrvoja Hegedušića "Tvoja mati legla je da spava" odnese pobedu. Nekoliko meseci su trajala prepucavanja preko novina i na kraju mu nisu dozvolili da učestvuje. Tu zabavnjačku ploču je objavio za Beograddisk i prodao u 300000 primeraka.

Posle ubistva jugoslovenskog ambasadora Rolovića, u Stokholmu, nastupio je sa brojnim kolegama širom Švedske. Specijalno za ovu priliku, u inat četničkoj i ustaškoj emigraciji, nastupio je u partizanskoj uniformi sa petokrakom na čelu, zbog čega su ga kolege vidno bojkotovale. Kada je na bini u Geteborgu počeo da skandira Titu i Jugi, doživeo je ovacije od nekoliko hiljada ljudi.

Posle Titove smrti odlazi u Ameriku i otvara svoj restoran. Živi boemski, zarađuje i još više troši, spanđava se sa mnogim ženama. Dobio je i mnogo dece i šut kartu iz Amerike. Govorio je da je žene počeo da broji tek posle četiri hiljade!

Hoki je bio gost u mojim radio emisijama na Bontonu i Studiju B. Nikad neću zaboraviti njegov stajling - kaubojske čizme i šešir sa petokrakom. Pamtiću i sočne psovke upućene nacionalnim liderima i narodu koji im je poverovao. Govorio je: "Sve nacije i vere su izmišljene da bi pohlepni mogli da manipulišu. Da sam vlast, umesto crkava i džamija gradio bih bolnice. Ja sam Srbin islamske vere, poreklom sa Rudnika iz Đeverlića. Zato me je Čkalja i zvao "peti dahija". Samo, ja nisam Turčin, ja sam Jugosloven. Znao sam da će se Juga raspasti kad su Srbi pratili sinove u vojsku uz četničke, a Hrvati uz ustaške pesme. Ako si jugoslovenski državljanin, onda si Jugosloven i po nacionalnosti."

Za kraj emisije otpevao mi je na uvce meni najdražu od svih njegovih: "Ne zameri mome oku što te noćas tako gleda. Bez tebe sam dugo bio, pa mi želja mira ne da. Gledaj me u oči dok ja gledam tebe, u očima tvojim tražim deo sebe." (H. Kučuk - Ruždija Krupa)Ovu pesmu je snimio '76. uz Tozovčev orkestar "Zlatne strune". Snimio je još nekoliko slušanih pesama: "Pjevaj prijatelju, digni čašu vina", "Nema te više Alija", "Volim da te volim" (mnogo pre Rokija)... Snimao je i pesme na stihove Desanke, Jove, Đure, Dučića, Jesenjina: "Ne, nemoj mi prići", "Lem Edim", "Jednoj nestašnoj devojci", "Pesma ženi", "Pesma majci".

Nastradao je u saobraćajnoj nesreći na današnji dan, 26. novembra 2002. u Kovilju. Sahranjen je u banatskom selu Sakule gde je i živeo početkom ovog veka.

Voleo sam ovog čoveka, više nego njegovo pevanje.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)