Zoran Jovanović, pevač koji ubija ravnodušnost: Na današnji dan je rođen šumadijski Pavaroti

Važio je za jednog od najplaćenijih narodnjaka u bivšoj Jugi

Na današnji dan, 5. novembra 1950. godine u Topoli, rođen je Zoran Jovanović, jedan od najomiljenijih pevača narodne muzike. Izvikanijih od Zorana bilo je mnogo, boljih od Zorana bilo je malo.

Preporučujemo

Zoranovi preci (iz okoline Bijelog Polja) su doselili u Zagoricu kod Topole krajem 18. veka zajedno sa Karađorđevim precima. Odrastanje u srcu ustaničke Srbije predodredilo je i Zoranovu tvrdu posvećenost Srpstvu i narodnoj tradiciji. Majka Milena je gajila dva sina, a otac Živko je bio poznati basadžija u čuvenoj ekipi, zajedno sa Šiljom iz Kloke, Čuljikom iz Trnave i Popom iz Batočine. Uz oca je počeo da svira, zavoleo harmoniku, završio srednju muzičku školu i gimnaziju. Bio je vanredno inteligentan, vredan i muzikalan. Mnogo pre snimanja prve ploče omirisao je kafanski dim i savladao umeće pevanja u kolu.

Kad je pustio svoj prodorni glas 1977. na snimanju prvenca "Zbogom majko, zbogom oče", Predrag Vuković Vukas je uskliknuo: "E, takvog trazim!". Tako je rođen šumadijski Pavaroti. Vukas se zaljubio u Zoranove visine i iskrenost. Bio je prototip pevača napadačkog stila, razornog glasa koji ubija ravnodušnost.

Vukas je i kasnije tražio ovakvog pevača, ali ga nije našao. Zato mu je Vukas najviše i komponovao, više od 50 pesama: "Kapetan potonulog broda" (original sa Bucom Jovanovićem na Hit paradi 1978), ''Razvio se ruzmarin u travi'', ''Ruža i bastovan'', "Čuj, mala, malena, ''Žene misle sve sam rek'o'', ''Živeću ja i bez tebe", "Jesenja pesma", ''Odvedi me, druže, pod prozore njene'', ''Lišće pada, jesen vlada'', ''Zapalio bih celo selo'', ''Od Topole, pa do Fruške gore'', ''Lidija'', ''Nije meni 15 godina'', ''Zalazak sunca u oktobru'', ''Rasti, ruzmarine'', ''Da Moravom vino teče''...

Pored Vukasa snimio je dosta lepih pesama i sa ostalim autorima: "Pomoravski vrbaci'', ''Momak Moravac'', ''Oj, Srbijo'', ''Kuda posle tebe'', ''Ej, moj brate'', ''Preživeću, preboleću", ''Spavaj, kćeri moja'' (Kemiš), ''Momak vrag'' (Dragan Aleksandrić), ''Doviđenja, lepotice moja'', "Srce, izdajico, miruj'', ''Računaj na neznanog svata", ''Sve za tebe'', ''Nek' mi tebe ne diraju'' (Miša Mijatović), "Svadba" (Moma Stanojević), "Eh, ti, moja željo pusta", ''Koji ti je đavo" (Šaban Šaulić), "Ti si žena nad ženama", "Kad pogledam s Kosmaja planine" (Doca Ivanković)...

Zoran je znao i sam da komponuje i napiše tekst. U pesmi ''Malena moja'' pokazao je kako može da otpeva prelepu baladu, pravi narodnjački šlager.

Važio je za jednog od najplaćenijih narodnjaka u bivšoj Jugi. Pevao je najskuplja veselja po okolini Beograda (još kad su Mirijevo i Žarkovo bili sela kod Beograda), čuvene svadbe u požarevackom kraju, gde je doktorirao na pevanju u kolu. A tek vašari: u Šapcu, u Požarevcu, u Palanci, u Kolarima, na Tresijama.

Snimio je petnaestak ploča za PGPRTB i petnaestak godina bio skinut sa nacionalne televizije zbog pevanja četničkih pesama. Zato se nije skidao sa najslušanijih radija tog doba.

U mojim radio emisijama bio je jedan od najudarnijih. Čim padne slušanost posle neke informativne emisije, ja pustim turu Zoranovih pesama. Nešto razmišljam, Zoranov glas je danas najpotrebniji baš u beogradskom etru. Ubijenim u pojam baš ovakav treba - potpaljivač narodnjačke vatre. Da sam kojim slučajem vozač javnog prevoza, odvrnuo bih do daske u jutarnjem špicu "Ko je spav'o - spav'o, a ko nije - nije". U popodnevnom špicu vrteo bih Beograđanima "Sad me boli strana leva". Eto antidepresiva, eto ubice ravnodušnosti. Zoran je i najbanalnije stihove pevački zakucavao.

80-ih godina je zajedno sa ''Kinezom'' i ''Mrdom'' sa Radio Šumadije osnovao Estradnu fudbalsku reprezentaciju u koju je pozvao i Miroslava, Šabana, Mišu Mijatovića, Radišu Urosevića, Novicu Uroševića, Senada Milanovića, Harisa Džinovića, Peru Crnobrnju kao golmana (to je moj pokojni kolega što besprekorno govori stihove na početku pesme "Zapalio bih celo selo"). U ovakvoj postavi Bora Čorba je uspeo da dogura do rezervnog golmana. Odigrali su mnogo humanitrnih utakmica, pevali za ''Privredni preporod Srbije", na oproštajnoj utakmici Hrista Stoičkova...

Bio je nobično iskren i pravdoljubiv čovek. Voleo je pesmu, ali ne i lažni sjaj estrade i foliranje koleginica. Prezirao je umišljene zvezde koje su postale pevačice tako što su prale čaše i spavale sa gazdama.

Bio je ubeđeni patriota i demokrata i u životu i u politici. I pored pošteno zarađenog, nije bio srećan u nesrećnoj Srbiji. Poživeo je samo 55 godina.

I kad je umro, ostavio je ugovorene nastupe za naredne dve godine! Ostavio je i sina Bobana, ćerku Biljanu, suprugu Micu i unuka Zorana koji s ponosom nosi dedino ime.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)