Radio pevači: Bila je to ugledna profesija, pevati na radiju za državnu platu (PLEJLISTA)

Država te plaća da širiš i čuvaš muzičko blago uz svirku reprezentativnog državnog ansambla ili orkestra sa, uglavnom, akademskim muzičarima

Razduševim se kad čujem: "Gledao sam ti pesmu na Jutjubu!?" To je podjednako apsurdno kao kad bi na izložbi slika rekli: "Ne mogu se naslušati ovako lepe slike!?"Radio je bogomdan medij za prezentaciju muzike. Pevači su pevali a svirači svirali na radiju i u vreme kada na ovim prostorima nije bilo diskografije i fabrike ploča, kad je malo koja kuća imala struju. Pitaćete - sa čega su puštane pesme u etar? Prosto, emisije su išle uživo, pevač je pevao za jednim mikrofonom a svirači svirali za drugim, na "tri, četiri". I tako, sve do 1954. kada je nabavljena oprema za snimanje trajnih snimaka. Ne samo da nije bilo gramofonskih ploča, nije bilo ni magnetofona. U etar su išle i greške, doduše retke, jer radio pevač nije mogao da bude svako. Bilo je to veoma prestižno zanimanje. Pevaš na radiju, primaš državnu platu. Država te plaća da širiš i čuvaš muzičko blago uz svirku reprezentativnog državnog ansambla ili orkestra sa, uglavnom, akademskim muzičarima.

Preporučujemo

Radio pevač je bio državni službenik, gospodin čovek, koji nije zavisio od varljivog ukusa svetine. Na lestvici umetničkog nivoa radio pevač je na vrhu, za njim sledi koncertni, pa tek na kraju kafanski i šatorski pevač. Najveći broj vrhunskih radio pevača "zapatio" je legendarni Vlastimir Pavlović Carevac. Ovaj čovek, retkih umetničko-intelektualno-moralnih kvaliteta, godinama je bio mera najvišeg izraza u narodnoj muzici. U vreme njegovog "carovanja", lakše je bilo postati hirurg i profesor nego radio pevač i sviŕač. Slična je bila strogoća i u drugim radio centrima, naročito u Radio Sarajevu. Od radio pevača se zahtevalo da peva čisto, intonativno, dikcijski i akcenatski savršeno, bez suvišnih trilera. Od svirača se tražlilo da sviraju tek toliko da ne ometaju pevača, da ga prate bez provale iznenadnog "tajfuna" i virtuoznosti.

Tako su radio pevači uglavnom ostajali anonimni. Imali su čast da ih spiker najavi ili odjavi surovo-zvaničnim glasom, i to zajedno sa svim drugim učesnicima i realizatorima emisije. Sećam se, kada sam pokojnog pevača radio Beograda Pavla Stefanovića pitao čime se bavi, odgovorio mi je: "Znaš sine, ja pevam na radiju." Naravno, i radio pevači su pevali u kafani. Od nečeg se moralo i živeti, rekli bi današnji tezgaroši. Jedan od njih je ušao i u kultnog "Radovana trećeg". Zoki Radmilović izgovara: "On je pevo' sa Vulom Jevtićem."

Danas svako može da peva na radiju, čak su i na starom djedu Radio Beogradu spušteni kriterijumi. Neprijatno sam se iznenadio ko se sve hvali trajnim snimcima. Zato me i danas muzički gurmani zasipaju pitanjem - jel' istina da Šaban nije prošao audiciju za radio pevača? Istina je da Šabana to nije zanimalo. Ipak, snimio je sa Narodnim orkestrom pod upravom Miodraga Jašarevića izvornu narodnu pesmu " Tužno vetri gorom viju."

Pevači sa današnje plejliste imaju beznačajan rejting kod najšire publike. Kod onih koji sve mere brojem klikova na Jutjubu, ovi pevači su u svakom smislu upokojeni. Ali, kada bi izbrojali sve one koji su ih slušali na radiju, imali bi sigurno veći rejting i od najvećih zvezda modernog folka. Naši stari nisu imali "neograničen pristup internetu". Željno su čekali omiljenu emisiju na radiju (valjda se to zove čežnja). Pitam se, za čim čezne današnji čovek koj je ubeđen da ima sve na internetu?

(Telegraf.rs/Goran Milošević)