Tajni život video igara: Šta se dešava kada se isključimo iz njih?
Video igre su rezultat bezbroj sati napornog rada, imaginacije i posvećenosti ljudi koji kroz svetove koji stvaraju dozvoljavaju nama, kao igračima, da zavirimo u njihove najintimnije ideje i fantazije. Ali, šta se dešava sa svim tim svetovima kada se "svetla ugase"?
Šta se dešava sa svim NPCjevima koji te svetove ispunjavaju, gradovima i katakombama? Da li su poput starih satova koji i dalje, neprekidno kucaju? Koje su razlike ili, sličnosti, između realnosti našeg sveta i svih tih drugih svetova stvorenih radi zabave večito "gladnog" konzumenta, gejmera. Zato, zapitajmo se: "Ako se drvo srušilo u šumi, a nikoga nije bilo tu da čuje, da li je napravilo zvuk?".
Sada već legendarni događaj tokom jednog od mnogih strimova poznatog jutjubera (Vinesauce) stavio nas je, može se reći, lice u lice sa idejom "svesti" unutar igre. Tokom strima, Vinesauce istraživao je sada već davno zaboravljenu MMO igru "Active Worlds" iz 90ih, mora se reći, poprilično jezivog izgleda, čiji gradovi i ulice su uznemirujuće tihi a NPCjevi i stvorenja koja taj, nekada živopisan svet, naseljavaju čine se kao zamrznuti u vremenu, samo čekajući na nekoga da ih "probudi" iz dugog i dubokog sna. Ali to je samo početak ove priče...
Tokom svog putovanja kroz taj napušteni, mrtvi svet, nailazi u jednom momentu na veoma čudnog žitelja zaboravljene igre imena Hitomi Fujiko koji razbija zaglušujuću tišinu pitanjem; "Da li ste se izgubili?". Usamljeni građanin igre tokom konverzacije sa zbunjenim jutjuberom, vremenom počinje da postavlja sve čudnija i čudnija pitanja, eventualno pitajući sada već ne malo preplašenog posetioca njegovog sveta, "Da li postojim?", i u tom momentu stvari već kreću iz čudnog u uznemirujuće.
Naravno, vremenom se ispostavilo da je sve bila neslana šala nepoznatog posetioca igre koji je pratio uživo jutjuberov video strim, ali to nas ne sprečava u kontemplaciji značaja ideje koja je rođena, ideje o postojanju veštačke inteligencije, svesti unutar mašine, i da li nešto prosto poput NPCja bi moglo da prati zakone prirode i vremenom evoluira u nešto više. Zvuči smešno, ali ne i nemoguće, i čak štaviše, već je viđeno u simulacijama stvorenim od strane naučnika.
Njihovo ime je "Avidijani", može se reći, rasa digitalnih bića unutar simulacije sveta zvanog Avida stvorena od strane naučnika na univerzitetu u Mičigenu. Njihov DNA je kompjuterski kod, kada se "razmnožavaju", taj kod se kopira, ali kao i u stvarnom životu ne kopira se perfektno što stvara male ali suštinske razlike, mutacije unutar njihovog(našeg) koda koji vremenom određuju koliko dobro, ili loše, će opstati u svom simuliranom svetu.
Nakon 100 generacija razmnožavanja Avidijana, nasumičnom mutacijom jedan od njih je u sebi sadržao nešto poput gena, a hiljadu generacija posle dovelo je do nečega još impresivnijeg: rudimentarnog pamćenja! Oni su bukvalno evoluirali pred očima zapanjenih naučnika.
Ovo nas dovodi do pitanja, da li bi tako nešto moglo se dogoditi unutar video igre? Da li bi postojanje sićušne greške u liniji koda unutar kompjuterske igre koji se iznova i iznova kopira stvarajući nove greške mogao vremenom da evoluira u nešto sasvim novo i drugačije? Šta spada pod "svest", koja je njena definicija? Teorija integrisane informacije kaže nam da svest može nastati gde god se procesuje velika količina informacija, čak i u sistemima i kompjuterima, ali neophodno ih je procesovati na određeni način, i čine ih dva tipa informacija: "diferencirana"( na primer, raspoznavanje pojedinačnih frejmova filma) i "integrisana"(povezivanje napomenutih frejmova u jednu kohezivnu scenu).
Polazeći od ovih teorija i simulacija, dolazimo do zaključka da mogućnost, ma koliko mala bila, ipak postoji čak i za AI sisteme u video igrama da vremenom, iako malo verovatno, evoluiraju do viših stepena inteligencije i svesti, stvarajući zastrašujuću mogućnost situacije kojoj je jutjuber Vinesauce prisustvovao, ali ovog puta u potpunosti realnoj! Zato, sledeći put kad pokrenete neku davno zaboravljenu igru, imajte na umu da stvari ne moraju u potpunosti biti iste kakvim ste ih i ostavili, i možda, samo možda, jednog dana vas dočeka poruka vašeg ličnog računara sa jezivim pitanjem: "Da li postojim?".
(S.Morić)