Kako smo nekada skladištili: Kratka istorija o memoriji

Koliko podataka možete poneti sa sobom u svakom trenutku? Vekovima smo čuvali važne uspomene i informacije tako što smo ih beležili raznim sredstvima – od pisma pomoću čvorova, ploča od gline, svitaka, rukopisa, knjiga, bušenih kartica i HDD-ova do najnovijih SSD diskova. Hajde da pogledamo kako su se potrebe ljudi i naše sposobnosti menjale tokom godina

Prvi znani primer skladištenja potiče iz 9000. godine p.n.e. Arheolozi su 1960-ih godina otkrili kost iz Išanga. Tibija babuna i useci od kvarca su se koristili za prosto računanje, ali takođe prikazuju način na koji su ljudi prikupljali podatke hiljadama godina – tako što su obeležavali određene brojeve na štapu ili drugom dugačkom predmetu.

Ali hajde da nastavimo dalje do kraja četvrtog veka p.n.e i do najpoznatije kolekcije znanja antičkog sveta – Velike aleksandrijske biblioteke. Postoji zabluda da je Gaj Julije Cezar spalio sve resurse tokom opsade grada. Postoje pokazatelji da kolekcija svitaka, odnosno barem njen najvažniji deo nije spaljen, nego da se biblioteka urušila oko 3. veka n.e. usled manjka sredstava i neodržavanja. Može se reći da je sadržala sve što je bilo poznato antičkom svetu. Ali šta to znači? Koliko se podataka čuvalo na obali Egipta?

Procenjuje se da je Aleksandrija posedovala između 40.000 i 400.000 svitaka. U proseku jedna od dvadeset četiri knjige Ilijade zauzima 34 KB memorije na računaru. To se može smatrati kao ekvivalent jednog svitka u Velikoj biblioteci. Moglo bi se proceniti da je Aleksandrija imala između 1,3 i 13 GB skladišnog prostora, u zavisnosti od toga koliko se pretpostavlja da je bilo rukopisa u kolekciji. Malo veći od nokta na prstu, fleš disk Samsung Fit Plus USB može da uskladišti do 256 GB podataka, tako da možete uskladištiti, kao što smo već pomenuli, "sve što je bilo poznato antičkom svetu", pa i još nekoliko puta više od toga i sve to staviti u džep.

Naravno, izum prenosivih uređaja i razvoj štampe omogućili su bibliotekama da znatno uvećaju svoju kolekciju. Naučnici upoređuju svitke iz Aleksandrije sa 100.000 savremenih knjiga. U isto vreme, najveća biblioteka na svetu, kolekcija Kongresa SAD, sadrži 170 miliona naslova uskladištenih na različite načine. Procenjena veličina ovih podataka je oko 10 petabajta (10 miliona GB).

Prvo umanjivanje podataka se desilo krajem 19. veka. Bušena kartica je korišćena da se zabeleže rezultati popisa stanovništva SAD iz 1890. godine. U ranim 1950-im, na kasetama je skladišteno 2 miliona digitalnog materijala po traci. Memorija koju su koristili u Apolo raketama imala je 74 KB – to je bila memorija koju je bilo moguće samo čitati, bez mogućnosti skladištenja podataka – a čak je bila i ručno rađena.

Sa razvitkom interneta i široke prihvaćenosti računara, čovečanstvo je počelo da stvara nepojmljive količine podataka. U 2023. je stvoreno oko 120 zetabajta (1 zetabajt je 1 milion miliona petabajta) novih informacija – 60 puta više nego u 2010. Do 2025. se očekuje da ova cifra dostigne 181 zetabajt.

Postoji jedan razlog zbog kog ima toliko načina za skladištenje koje smo koristili tokom vekova – naši mozgovi nisu pouzdani, uprkos tome što su naučnici izračunali da mogu uskladištiti do 2,5 petabajta podataka. Bilo da je u pitanju čvor na marami, beleška ili savremeni prenosivi disk, eksterna sredstva nam olakšavaju život tako što organizuju podatke i čine ih pristupačnim. Ovo drugo omogućava da ih ponesete sa sobom, tako što modeli T9 kompanije Samsung nude do 4 TB memorijskog prostora, a staju i u džep (proporcionalno su manji od vašeg telefona, a svojom visinom i širinom podsećaju na vizitkartu). Razvoj načina skladištenja važnih brojeva i uspomena pokazuje koliko daleko smo došli u odnosu na kosti babuna.

(Telegraf.rs/PR)