"To što imate novca da kupite Ferrari, ne čini vas automatski i vozačem Ferrarija!"

Ferrari 250 GTO je bio najbolji među najboljima - pravi dijamanti automobilskog sveta

Postoje automobili koji su upravo ono što im i jeste - prevozno sredstvo od tačke A do tačke B. Postoje i oni automobili koji su od samog starta kreirani sa potpuno drugom namenom, transportnom, trkačkom, eksperimentalnom, pokaznom i bilo kojom drugom…

A onda - imamo i njih! "Par excellence" automobile, one koji su mnogo više od prevoznog sredstva, statusnog simbola ili dečačkog sna. Oni su pravi dragulji automobilskog sveta. Ipak, čak i među njima, neki se posebno izdvajaju, ostajući upamćeni kao najbolji među najboljima - pravi dijamanti automobilizma. A "najčistiji" za mnoge je Ferrari 250 GTO.

Preporučujemo

Nastao početkom '60.-ih godina prošlog veka, pod strogom palicom jedinstvenog Enca Ferarija, bio je to automobil, od početka do kraja, konstruisan bez kompromisa - kao punokrvni trkač.

Vođen filozofijom da "ne prodaje automobile, već samo motore " koji eto - moraju imati točkove, trudio se da svo svoje znanje, kreativnost i duh  ugradi u najznačajnije remek delo koje je ikad stvorio.

Kao platforma za GTO iskorišćen je model 250 GT SWB, sa neznatnim izmenama na samoj šasiji i pratećim komponentama, koje se prethodnih godina dokazao na trkačkim pistama širom sveta. Izmene na šasiji i geometriji vozila učinjene su kako bi vozilo bilo što lakše i niže radi bolje aerodinamike. Iako je sam Enco umeo da kaže "da je aerodinamika za one koji ne umeju da naprave dobar motor", pod pritiskom tima Serđa Skaljetija je popustio i dizajnerima dao odrešene ruke da izvajaju karoseriju.

Ipak, nije samo tim Serđa Skaljetija bio zaslužan za karoseriju GTO-a. U početku je za njen razvoj bio zadužen Đoto Bizarini. Kao glavni inženjer i na prethodnom modelu 250 GT SWB, koji je pretrpeo poraz 1959. godine, znao je da je najslabija tačka automobila bila upravo aerodinamika i stabilnost pri velikim brzinama. Odlučio je da se agregat povuče iza prednje osovine i dodao mu suvu pumpu, kako bi auto dobio što nižu haubu.

Kod same pogonske jedinice ipak je išao na sigurnu kartu. Iskorišćen je pogonski agregat iz modela 250 Testarosa, legendarni Kolombo, dokazani pobednik Le Mana. U pitanju je bio aluminijumski agregat sa V12 konfiguracijom i nešto manje od tri litra radne zapremine. "Hranjen" iz šest Veber karburatora, razvijao je 300KS, pri za serijske automobile I danas visokih 7.500 obrtaja u minuti. Još fascinantnije zvuči rekordnih 105KS po litru radne zapremine i to bez turbo punjača ili kompresora. Transmisija je bila petostepena, manuelna sa sinhronima u svim stepenima prenosa.

Sledeći korak je bila homologacija i tu je nastala još jedna legenda vezana za GTO. Naime, tadašnjim pravilnikom koji je FIA (Fédération Internationale de l'Automobile) kreirala za 1962. godinu, sva vozila u GT3 klasi su morala imati najmanje 100 proizvedenih primeraka kako bi dobili potrebnu homologaciju za trke. Ferrari nije bio ni blizu ovom broju, niti je imao nameru da ih proizvede. Odlučili su da iskoriste rupe u pravilniku i ubede inspektore da je auto samo evolucija već postojećeg modela 250 GT Berlinetta SWB.

Stoga je postojećoj oznaci 250 GT dodato slovo, "O" i dobijeno je ime Gran Turismo Omologato, što u prevodu znači "Gran Turismo je odobren" (homologizovan).

Automobil je konačno debitovao na trkačkim stazama i na istim ostao sve do početka ’70.-ih godina, sa velikim uspehom i višegodišnjom dominacijom u GT3 klasi.

Ipak, ono što ga čini legendarnim je činjenica da je Enzo uvideo šta je stvorio i odlučio da proizvodnju prekine posle samo 39 primeraka, 36 u seriji jedan i samo 3 u seriji dva.

Da dodatno začini celu priču, pobrinuo se postavljanjem svetskog brzinskog rekorda za serijske automobile od 280km/h 1962. godine.

Potražnja je višestruko premašivala broj proizvedenih jedinica, ali je Enzo uporno odbijao da nastavi proizvodnju tvrdeći da je i ovaj broj previsok i da poznaje samo par ljudi koji u potpunosti mogu iskontrolisati auto - i tada je nastala njegova rečenica iz naslova teksta.

Zlobnici bi rekli da je samo po svaku cenu hteo da sačuva ekskluzivnost I, sudeći po rekordima koje GTO uporno obara, možda su u pravu. Trenutni rekord je postavljen 2018. godine, kada je jedan primerak prodat neimenovanom kolekcionaru u SAD-u za neverovatnih 70.000.000 dolara.

Neverovatno zvuči to da je neko dao toliki novac za jedan automobil! Ipak, za najsjajniji dijamant automobilskog sveta, što 250 GTO nesumnjivo jeste, to deluje potpuno opravdano.

(Telegraf.rs/Marko Lalić)