„Nikada me nije izneverio, pa neću ni ja njega“: Rača se već 43 godine druži sa svojim „tristaćem“

Račin prvi i, kako kaže, poslednji automobil, prošao je pola Evrope, celu jadransku obalu… A i dan danas stigne i do Rumunije, Mađarske, o Beogradu i Novom Sadu da se i ne govori

„Dok je mene, biće i njega. Kad mene ne bude, nek bude kako hoće“. Tako priču o svom Fijatu 1300, popularnom „tristaću“, počinje Radovan Moldovan Rača za Zrenjaninski.com

Zrenjaninci Raču znaju kao dugogodišnjeg rukovodioca Kulturno-umetničkog društva „GIK Banat“. A mnogi ne znaju da je u ovom trenutku Rača jedan od retkih vlasnika Fijata 1300, automobila koji je 70-tih godina, kad se pojavio, bio pravi statusni simbol. Rača svog „tristaća“ i dalje vozi, a auto uredno zadovolji sve uslove tehničkog pregleda.

– Isterao sam prvog privatnog „tristaća“ iz bivše „Cebe“, maja 1976. godine. Prvo sam ga odvezao na pumpu, jer nije bilo goriva. Pamtim da sam auto i benzin platio 5.500 dinara. Od te 1976. godine jedino ga nisam registrovao kad sam bio u vojsci. Za 43 godine, u najvećem delu sam ga vozio ja – kaže Rača i dodaje da je to jedan od razloga dugovečnosti „tristaća“.

– Važno je da se ne menja mnogo režim vožnje, da auto održavaš a, pre svega, da ga voliš. A ja ga obožavam – dodaje Radovan Moldovan.

„Tristaća“ Rača uglavnom sam održava. Kad je baš nešto komplikovanije pomognu mu prijatelji. Kad ode na tehnički, majstori se smeju – „evo Rača i njegova krntija“… A „tristać“ je u boljem stanju nego mnogo mlađi automobili.

– Kad sam ga kupovao, Fiat 1300 je bio statusni simbol. Imali su ga milicija i retki Zrenjaninci. Tek sam se zaposlio u GIK-u, imao sam platu 200 dinara, ali bilo je terenskog dodatka, nešto su mi dodali roditelji i kupio sam ga u gotovom, bez kredita. U društvu sam bio glavni. Tad se išlo na čarde na Tisi. Ko je imao kola već je bio popularniji, a tek „tristaća“, de luks – priseća se naš sagovornik.

„Tristać“ prošao pola Evrope

Račin prvi i, kako kaže, poslednji automobil, prošao je pola Evrope, celu jadransku obalu… A i dan danas stigne i do Rumunije, Mađarske, o Beogradu i Novom Sadu da se i ne govori.

– Kaže mi žena – „svi gledaju u njega“. A ja se šalim, pa joj kažem – „ćuti, ko bi nas ovakve gledao da nema „tristaća“ – šali se Rača.

Za „tristaća“ ga vezuju mnoge uspomene i anegdote. Kako je prava retkost, mnogi su poželeli da ga kupe, ali se Rači od njega ne rastaje.

– Najveći deo „tristaća“ je još sastavljen od originalnih delova. Na njemu i danas radi svetlo iznad retrovizora i iznad ogledala. I što je zanimljivo, iako je prestao da se proizvodi 80-tih godina, još mogu da se nabave rezervni delovi – ističe Moldovan.

Tu i tamo se nešto pokvari, ali je Radovan u prednosti jer ume i da ga popravi.

– Kaže jedan moj prijatelj – „to nije ni teško, otvoriš haubu, uzmeš čekić i ima dva, tri mesta gde možeš da udariš i on proradi“. Nije baš tako, ali nije ni daleko od istine. Oni koji su ga imali, odrekli su ga se i zbog velike potrošnje. I meni je bilo skupo, pa sam ugradio plin. Ali, moj me je „tristać“ verno služio, nikad me nije ozbiljno izneverio, pa neću ni ja njega – završava priču o svom Fiatu 1300 Radovan Moldovan.

(Telegraf.rs/Zrenjaninski)