Kako se u Jugoslaviji kupovao auto?

Kada Francuz, Englez i Šveđanin kupuju auto, lišeni su svih onih zadovoljstava koja pri tom poslu doživljava naš čovek...

Kupovina automobila je za Jugoslovene bila je avantura u koju nije svako bio spreman da se upusti. Na put koji je trebalo preći od promene deviza, uplate kursne razlike, brojnih poreza i komplikovane administracije nedavno nas je podsetio sajt Yugopapir satiričnim tekstom, autora Fadila Hadžića, objavljenom u zagrebačkom listu Start 1977. godine, čije delove prenosimo.

Decembar 1977: Kada Francuz, Englez i Šveđanin kupuju auto, lišeni su svih onih zadovoljstava koja pri tom poslu doživljava naš čovek. Francuz izabere boju, obavi probnu vožnju sa svojom porodicom pa, ako je zadovoljan, plati auto i odmah ga vozi kući.

Preporučujemo

Naš čovek, kad skupi novac za auto, najpre polazi u potragu za osobom koja radi u određenoj autokući. Kad ga nađe, nosi mu kući bocu boljeg pića, ženi cveće, a deci bombonjere. Posle se trudi da tom čoveku iz autokuće namesti kćer…

I ako ste sve to obavili kako treba, vi ćete se na spisku onih koji čekaju auto premestiti sa rednog broja 57.893 na broj 1.296. To znači da ćete čekati još samo tri meseca, ako u međuvremenu rođaci iz dotične autokuće ne ubace ispred vas u spisak još tri hiljade sebi dragih osoba.

Pretpostavimo da se sve to dobro završilo i vi jednog dana, četiri meseca nakon uplate za automobil, dobijate zvanično obaveštenje da možete podići auto.

Kad stignete u autokuću, neki elegantan čovek vam pruža negovanu ruku u kojoj je papir sa vašim sledećim obvezama. Vi ste očekivali ključ od auta, a sada čitate da ste dužni odmah da uplatite:

- dodatnu cenu (uzrokovanu svetskom inflacijom),

- poreze (navedene redom po državnoj hijerarhiji),

- ostale takse,

- prevoz svog auta do mesta isporuke,

- razno (u međuvremenu je firma dodala neke ukrasne delove na karoseriju koji se posebno plaćaju).

Dok zurite u taj papir, onaj čovek elegantnih pokreta, imitirajući plejboja iz kataloga sopstvene firme, pije kafu i daje nekome informacije telefonom. Kaže dotičnom da će svoj auto moći da podigne tek za sedam godina i moli ga da se strpi jer ima osoba koje čekaju dvanaest godina. Usput mu napominje da odmah mora da uplati dodatnih devet miliona dinara na staru cenu.

Vi se odlučujete da platite sve što od vas traži autokuća. Elegantni čovek vas zatim šalje na poštu, u policiju i dve opštinske kancelarije da obavite pet formalnosti u koje spada i uplata četiri nove takse, što saznajete tek tokom lutanja kancelarijama smeštenima uglavnom na najvišim spratovima, jer država smatra auto luksuzom pa neka se penje ko želi da uživa.

Sedmoga dana tog administrativnog planiranja osećate da ste blizu cilja i posljednjom snagom, oznojeni i zadihani, utrčavate u svoju autokuću. Padate na kolena i pružate sve ispunjene potvrde elegantnom čoveku sveže obrijanog lica u plavom odelu sa francuskom frizurom. Njegov zabrinuti pogled najavljuje vam nove teškoće. Zaboravili ste da uplatite kamate na dodatni iznos u inostranom novcu, što morate da učinite preko svog deviznog računa.

Trčite do banke, ali je ona već zatvorena. Obavljate to sledećeg jutra i vraćate se u autokuću gde saznajete da je onaj elegantni čovek bolestan; zamenjuje ga žena koja nema pojma o vašem slučaju jer radi u prodaji autodelova.

Ličnim šarmom utiče na vas pa menjate upravo donesenu odluku; odustajete od razbijanja izloga i sličnih terorističkih akata. Ona vas umiljato moli da pričekate tri dana dok se ne vrati njen kolega. Videći vaš bolan izraz na licu, teši vas time što su oni koji su kupili auto pre dva meseca dobili neispravne upravljače. Vi imate sreću, kaže ona uz blistav smešak, jer je nova pošiljka vrlo dobra.

Bolest elegantnog čoveka potrajala je desetak dana, a kad se pojavio, imao je divnu crnu boju, tipičnu za one koji se vraćaju sa skijanja.

Na naše veliko iznenađenje, odmah vam pruža papir sa kojim treba da odete u stovarište i podignete auto. Srdačno vam stiskaju ruku, a kada se uhvatite za kvaku, na njegovom licu se javlja tajanstveni smešak koji vi niste kadri da objasnite iako sebe smatrate dobrim psihologom.

U dvorištu skladišta, ograđenom bodljikavom žicom, ugledate dvadesetak novih vozila i stotinak osoba koje skakuću od hladnoće i muvaju se okolo kao trgovci na stočnom sajmu.

Pružate svoj papir, a magacioner vas sumnjičavo odmerava i traži legitimaciju. Kad je dobije u ruke, naglo se udaljava i besno trči prema jednom automobilu pa zatvara vrata ispred nosa čoveku koji je hteo da zaviri u svoje buduće vozilo.

- Kad izaberete, onda možete unutra! Gde bismo bili kada bi svako pipao i probao sve automobile koji su ovde! - svadljivo viče prodavac u žutom kožuhu i zatim vam vraća legitimaciju.

Odlazite da birate automobil, ali dobro pazite da ga ne dodirnete rukama jer osećate da vas onaj vreba strogim pogledom. U jednom uglu dvorišta opažate šatore i u njima ljude koji su došli iz pokrajine. Tu spavaju i jedu suvu hranu dok ne dođu na red da podignu svoj auto. Za svaki slučaj žele da budu blizu, jer se događalo se da su automobili razgrabljeni dok je kupac stigao sa nekog udaljenog ostrva.

Izabrali ste auto koji je bio najmanje uprljan blatom. Svi su bele boje "jer su oni crveni i zeleni otišli preko rođaka iz autokuće" - šapuće vam jedan drugar iz šatora.

Pokazujete svoj auto prstom i magacioner vam daje ključ. Istovremeno vam autoritativno daje do znanja da preuzeti auto ne može više da se vrati. Ulazite u auto i uključujete motor. Srećni ste što je odmah upalio, ali nakon nekoliko metara vožnje čujete zagonetno lupanje. Pitate kroz prozor šta to lupa, a on vam odgovara da je verovatno karburator jer su u poslednjoj pošiljci svi karburatori loši.

Želite da vratite auto, ali iskusni prodavac odlučno odmahuje rukom:

- Ne dolazi u obzir, moj gospodine! Lepo sam vam rekao da vraćanja nema... Idite u servis neka vam to poprave!

Sledećih dana ste od jutra do mraka u ovlašćenom servisu svoje autokuće. Popravili ste karburator, ali ste ustanovili da vam se vrata ne zatvaraju...

- Morate da pričekate dok stignu nova vrata, to je stara boljka ovih automobila! Bojim se da će vam i prozori otpasti, jer ih lepe običnim tutkalom! - objašnjava vam majstor iz servisa, a vi mu gurate po treći put novac u naglašeno otvoren džep, ne bi li vam otkrio još neke skrivene tajne vašeg automobila pre nego što istekne garancija.

Automobil, međutim, ozbiljnije počinje da se raspada dva dana nakon isteka garantnog roka. To nije zasluga samo fabrike nego i ovlašćenog servisa, jer vam je neko zamenio pola motora i ugradio ga svome rođaku. Porodična osećanja su često presudna pri servisiranju automobila, a vi to saznajete tek kada vam auto stane.

Francuz i Englez, kad kupuju auto, sigurno nemaju sve te užitke i zato auto koji je Jugosloven kupio za petnaest miliona, oni plate najviše - sedam!

(Telegraf.rs/Yugopapir)