MIZOFONIJA: Kad i najtiši šum dovodi do ludila!

Mizofonija, odnosno mržnja prema šumovima, stanje je koje pogađa veoma mali broj ljudi. Porodica i prijatelji osobe koja pati od ove vrste neurološkog poremećaja slušnog aparata često ne mogu da razumeju zbog čega se diže tolika drama kad oni ne prave nikakvu stvarnu galamu.

Britanska studentkinja Ema Ril već godinama pati od ovog poremećaja i ona naprosto nije u stanju da podnese zvuk žvakanja, gutanja i disanja koji proizvode drugi ljudi. Ona maltene nije u stanju ni da ide na predavanja, jer postaje užasno napeta kada njene kolege pored nje krenu da šuškaju, klikću olovkama ili glasno tipkaju po tastaturi, a najgore joj je kad je neko u amfiteatru prehlađen. Ukoliko ova neprimetna buka ne prestane u kratkom roku, Emina uznemirenost i nervoza polagano prelaze u bes i ona u jednom trenutku mora da napusti prostoriju, kako ne bi fizički nasrnula na sirotog kolegu koji zapravo nije ni kriv ni dužan.

Mizofoničari su primorani da žive vrlo usamljeničkim životom, jer njihova okolina najčešće nema razumevanja za njihovo stanje. Često bivaju proglašavani za histerične i lude, a niko ne shvata kakva je patnja biti toliko auditivno osetljiv.

Interesantno je i to da njima najčešće ne smetaju zvuci prirode, cvrkut ptica, saobraćaja, ali ni glasna muzika. No, skoro da su u stanju da ubiju osobu koja nevaspitano cvrckajući čisti zube u autobusu na sedištu iza njih.

Neuronaučnici nisu do sada uspeli da pronađu efikasan tretman uz pomoć kojeg bi se mizofonim pacijentima olakšao život, a jedino rešenje je da osoba koristi čepiće za uši ili mašinu koja proizvodi belu buku. Ono što takođe može da pomogne su fizički treninzi, meditacija, bihejvioralna psihoterapija ili podvrgavanje hipnozi.

(Telegraf.rs)